Јасминка Петровић, (Београд, 1960) српска је књижевница за децу и младе. За свој рад вишеструко је награђивана. Њене књиге (Школа, Секс за почетнике, Бонтон, Како постати и остати глуп, Ово је најстрашнији дан у мом животу, Дугина долина, Паметна књига за маму и тату, Лето када сам научила да летим....) преведене су на близу тридесет језика.
Деца највише воле да причају, само их треба слушати.[1]
”
„
Мој кључ је дружење с децом. Тако чујеш шта их интересује, некад је то заљубљивање, некад је нешто друго.[1]
”
„
Ако заспемо некога ко има пет или шест година с гомилом реченица, изгубиће вољу. Ако му дамо превише баналну тему, лако ће одустати.[1]
”
„
Треба да им (деци) приступимо с уважавањем, не треба да будемо ауторитативни, нити да се кревељимо.[1]
”
„
Књига (Лето када сам научила да летим) говори о последицама рата, нисам стала ни на страну Срба, ни Хрвата, већ на страну деце, занимало ме је како се обрушило све то на њих.[1]
”
„
Мислим да је задатак дечијих писаца увек исти – да негује код деце оне основне вредности: лепоту, другарство, љубав… Мења се само костимографија и сценографија. Мој јунак мора да користи мобилни телефон, мора да је на скајпу, на фејсу зато што је то блиско данашњој деци. То је задатак нас писаца да их заинтригирамо на њихов начин и дамо поруку да је важно читати књиге, бити племенит и да се на тај начин приближавамо читалачкој публици.[2]
”
„
Ако се деци допада књига они ће је прочитати, ако им је досадна оставиће је. Код њих је то врло једноставно. Њих не занима ни ко је писац, ни одакле је, ни колико је награда добио.[3]
”
„
Нама дечјим писцима у веома су важни ти живи сусрети са децом, јер кроз такве сусрете видимо њихове изразе лица. Ако се писац затвори у свој свет, у својој радној соби, испред компјутера, просто не може да процени. Овако тачно може да испрати где деца гледају, кад им пада пажња и колико дуго та њихова пажња траје. Дубоко сам увек захвална библиотекама и библиотекарима на овим сусретима, наравно и на подршци школа и родитеља. Али, библиотеке кад направе тај контакт, то је веома корисно и за децу и за нас писце. Недавно сам била у једној школи и чула сам да је једна девојчица била толико узбуђена што долази писац Јасминка Петровић и рекла је: “То је први живи писац кога ћу ја упознати”. Зато су важни контакти нас дечјих писаца са децом, да им не бисмо били тамо неки апстрактни ликови. Све моје колеге и колегинице које пишу за децу, знам да редовно обилазе библиотеке и школе и мислим да је то наша мисија.[4]
”
„
Много је важно да буду своји, да читају, да маштају и да се што више труде да траже радост у малим стварима, у тренутку. Можда смо се сви мало размазили, па чекамо неки велики догађај да се деси, па да будемо срећни. Не, овај сад тренутак нама свима чини велику радост. Треба да будемо ловци на мале среће.[4]
”
„
Многе књиге мојих колега, савремених писаца, заслужују да уђу у лектиру. Довољно је погледати списак награђених књига па закључити колико имамо квалитетне и писце и илустраторе и издаваче. Деца воле да читају књиге које њима решавају неку животну ситуацију, то сигурно може да буде и класичан текст, али је важно да препознају свој проблем, жељу, пустоловину, тајну, намеру и сл.[5]
”
„
Задатак уметника је да помера границе у различитим правцима, а задатак писца за децу је још сложенији и одговорнији – он мора да прати савремене токове, како би задовољио интересе младе публике, али и да разуме, подучава, теши, подржава, засмејава своје читаоце. Уколико се појави лагање, поповање и улагивање, књига ће бити одмах одгурнута и заборављена.[5]
”
„
Из личног искуства сам дошла до закључка да су дечје библиотеке тренутно светионици у Србији. Дечји библиотекари су академски образовани, прате дешавања у књижевности за децу, посећују семинаре у земљи и иностранству, и оно најважније, веома су вредни, маштовити и имају заразни ентузијазам. Мислим да су дечје библиотеке постале мали културни центри. Згодне су јер покривају простор између школе и породице. Програм и план наставника не дозвољава детаљнији рад на неком књижевном делу, а родитељи су сувише заузети, те не успевају много да се баве дечјим књигама, тако да је библиотека идеално место да се књиге обрађују на креативан и критички начин (да направе филм о књизи, да дискутују, да критички приступе прочитаном садржају, као и да имају слободу избора и приступа). Библиотекари су велика помоћ нама дечјим писцима, они праве мост између књига и деце, они су ту за све што не стигне школа и родитељи.[5]
”
„
Када гостујем у неком нашем граду или селу видим колико ти књижевни сусрети доносе деци радост, па онда кажем себи, како сад да мени то буде тешко? Деца су попут свеже, изворске воде – њихова чистота и радозналост ме напуне енергијом.[5]
_01.jpg)
