Љубостиња

Манастир Љубостиња је српски православни манастир из 1388. године. Задужбина је кнегиње Милице.

Цитати

„ Из далека, са питомих равница банатских, где пшенична мора родног класја нежно целивају замагљене окрајке плавога неба и саплеменици моји чезну за слободом у коју си се ти свила — чезнуо сам и ја за слободом и љубављу твојом, о дивна невесто моја! Сада сам ту, ту у близини твојој, занесен чарима раскошне лепоте твоје, сав срећан — јер те волим, сав блажен, јер и ти мене љубиш.

Приклонићу главу своју међу свете дојке твојих једрих груду, које никад не хладне, и сневаћу оне вечно дражесне снове човечје душе, снове: о вечно светлом животу и блаженству, коме нема краја... О, кад би знала колико те волим! Волим те, јер си најлепша међу лепим сличним сестрама својим и једва ти има равне међу лепим другама твојим; јер ничије лице не красе онако дивне руже као твоје; ничије одело складношћу шара својих не усхићава тако као твоје; ничије тело не заблуђује као твоје, јер је све сочно и здраво, јер је све саздано од најхармоничнијих линија, прелива и благих потеза.

Већ давно, пре једног столећа, у мрачним данима нашег племена, били су овде дивљи псоглавци из јужних, топлих земаља — били су и хтедоше блатом лудости да окаљају лепоту твоју. Али је лепота остала лепота, а блато глупости — блато глупости. А сада дођоше са севера псоглавци нови, страшни мржњом и осветом својом. Новим блатом поруге и обесвећења бацише се они на лепоту лица твога. Али је лепота, опет остала лепота, а блато што и јесте — блато.

Рђаво су прошли први псоглавци јер гадно пљуваху на светлост и лепоту твоју. Рђаво ће проћи и други псоглавци, јер чинише и чине што урадише и први. Тешко, тешко — тешко народу, који презире и каменом се баца на оно што је лепо, јер је лепо најдражи дар Божји човеку и природи, дар, који усхићава, оплемењава и људске духове, ко мирисни кад измирне узноси навише до под сами престо Вечнога.

А ти, дивна Љубостињо моја, ипак ћеш бити лепа — вечна и лепа, јер те је љубав зачела, јер те је љубав родила, љубав одржала, па љубав је и залога вечног и срећног живота твога. И зато ћу ја: младост и здравље, живот и снагу, и најдраже; процвало пролеће своје — посветити теби, теби само, теби невесто моја, која си вавек лепа.

Као и свакој твари доћи ће и мени суђени час. Преминућу и ја, а самном и племена љубав моја према теби.

Али ти без љубавника никад бити нећеш. Таква љубавца као што си ти, чија лепота никад не вене, чија младост никад не стари, чији живот броји векове и тисуће, имаће увек страсне и племените обожаваоце. Они ће увек поштовати светост твоју, волети лепоту твоју, усхићавати се дивним склопом твога тела, јер ће тек у топлини загрљаја твога осетити и сами сву лепоту и чари живота, сву милост и величанство Бога...

”

—„Љубостињи” (предговор, Манастир Љубостиња, Севастијан Перић