Алексис де Токвил
Алексис Шарл Анри Клерел де Токвил (29. јул 1805 — 16. април 1859), француски политички теоретичар и историчар.
Цитати уреди
„Први који запада за око, просвећени, моћан и срећан, је бели човек, Европљанин, човек пар екселанс; Испод њега су Црнци и Индијанци. Ове две несрећне расе нису ни род, нити имају исту фацу, језик или фолклор, само им несреће личе једна на другу. Обе окупиране и једнако потлачене у земљи у којој су настањени; обе кушају последице тираније; и иако су им патње различите, могу их приписати истом творцу.”
„Људи послати у Вирџинију су били ловци на благо, авантуристи без ресурса и личности, чији су турбулентни и манични карактери угрозили колонију. Занатлије и земљорадници који су дошли касније, једва да су били поштованији од потлачене класе, назад у Енглеској. Колонија једва да је била успостављена када је уведено ропство. То је била та чињеница која је имала битан утицај на карактер, законе и читаву будућност Југа. Ропство дискредитује рад; уводи безвољу у друштво, а са њом ароганцију, луксуз и анксиозност. Оно умањује моћи ума и гаси активност човека. У исто време, Север је развио много другачије особине.”
„Када би Либерија годишње примала на хиљаде становника, и ако би црнци послати тамо имали предност; када би Унија помагала друштво субвенцијама, слала црнце у Африку државним пловилима, и даље не би била у могућности противречи природном прираштају црног становништва; не би била у стању да уклони толико људи колико се у то време на тој територији рађало, не би могла да спречи развој зла које је дневно расло у државама. Црна раса никада неће напустити обалу Америке до које је дошла захваљујући пороцима Европљана; неће никада напустити Нови Свет докле год буде постојала. Становници Сједињених Држава могу скрнавити тло које насељују али не могу сада уништити оно што су сами проузроковали.”
„Не мислим да је на мени, странцу, да укажем у Сједињеним Државама на време, мере и људе којима ће ропство бити укинуто. Ипак, као окорели непријатељ деспотсва и свих његових форми, у болу и у чуду сам због чињенице да су најслободнији људи, у данашње време, готово једини међу цивилизованим и хришћанским народима задржали робовласничке односе; и све ово док кметство као такво нестаје, а није нестало само међу деградиранијим народима Европе.”
„Као стари и искрен пријатељ Америке, обузима ме немир гледајући како јој Ропство омаловажава просперитет, каља углед, компромитује будућност Уније која представља гарант сигурности и поноса, и истиче ту слабу тачку свим њеним непријатељима. Као човек, такође сам погођен чињеницом колико један човек може другог човека ниподаштавати. У нади сам да ће једног дана закон пружити грађанске слободе свим становницима царства, као што Бог пружа слободу воље, без разликовања, свим насељеницима земље.”
„Што се мене тиче, из Африке сам се вратио са тужним запажањем да водимо рат на више варварски начин него што то Арапи раде. Ових дана, они представљају цивилизацију, не ми. Овакво вођење рата ми се чини глупо и окрутно. Можемо га наћи само у главама окрутних и крутих војника. Исто тако било је беспотребно заменити Турке само како бисмо произвели опет оно што је свет у њима мрзео. Чак и у контексту наших интереса ово је било више штетно него корисно; као што ми је један официр рекао, ако је наш циљ да се изједначимо са Турцима, чињеница је да ћемо бити далеко испод њих; варвари на варваре, Турци ће увек бити изнад нас јер су они муслимански варвари. У Француској сам често слушао људе које поштујем али њихове ставове не одобравам, како се жале да би усеви требало бити спаљени, амбари испражњени а неоружани мушкарци, жене и деца заплењени. Према мом мишљењу ове несрећне околности морају бити прихваћене од стране свих људи који желе да ратују против Арапа. Мислим да би требало предузети све мере како би се истребила ова племена. Верујем да нам закони рата пружају могућност да уништавамо државе и то уништавањем усева или инвазијом.”
„Било како било, можемо рећи како политичке слободе у Алжиру не важе.”
