Даница Грубачки

Даница Грубачки је српска глумица.

Цитати

„У досадашњој каријери сам имала много среће, али сам се за њу и борила. Јављала сам се редитељима јер сматрам да је важно показати иницијативу, а нема редитеља који не би радио са неким ко то жели, па био и помало досадан. Ако је најгоре што неки редитељ може да каже за мене то да сам досадна штреберка јер имам хиљаду питања, онда ћу то сматрати комплиментом. Драго ми је што се поред фабрикованих серија и филмова, у последње време снимају и серије у које је уложен велики труд, тако да бих радо била део такве глумачке екипе. Опет, тежим за садржајем, па ми није важно који је медиј у питању, докле год ме се дотиче и ради посвећено.”

„Ја сваку улогу везујем за себе, јер од себе не могу да побегнем. Није ми тешко, задовољство ми је. И ово је једна од мојих омиљених улога. — о улози Маријане у представи Тартиф.”

„Баш ми, ми лично морамо да будемо свесни да смо одговорни за све, не да се позивамо на неке друге ствари, неке друге људе и неке друге истине, него морамо да пођемо од себе.”

„Ми смо апсолутно одговорни. Лично и колективно, јер је то једно исто. Све што се дешава, дешава се јер смо тако допустили, јер смо слаби, глуви, неми и загледани у своја стопала, новчанике, часовнике и друштвене мреже.”

„Када радим нешто у чему сам потпуно, с дубоком вером у сваку реч и потез, ја лично осећам као да нешто истински мењам - себе свакако, с надом да ће то променити и другог, оног ко то види, да ће и тај заблистати. Понекад опет, зависи то од дана и ко зна колико других ствари које ми се дешавају, сумњам, дубоко сумњам, јер ми се чини да су она друга страна и зло око нас много јачи и да ја ту не могу ништа. И то боли, узнемирава, нервира, а онда опет пробуди инат, жељу за борбом, неодустајањем. Када играм добар текст, добру представу, када је процес на представи био добар, приликом сваког новог играња ја поново проналазим та уверења и разлоге да нешто радим, да се борим. Тад је глума лековита. Прочитала сам нешто што ме је одушевило - да је уметност ту да успокојава неспокојне и да онеспокоји спокојне...”

„Људи у позоришту су исти људи који су напољу. Оно што се дешава у позоришту рефлексија је друштва. Људи су људи. Оно што се дешава у позоришту последица је онога што се дешава у друштву. Скаредне ствари у позоришту дошле су из друштва. На театар не треба гледати као неки елитистички простор и мислити да тамо раде неки људи који су посебног кова, посебнији од осталих људи. Чак и ако су образовани и васпитани, то су обични људи који имају своје мане, врлине, симпатични су или несимпатични... Не улази сваки глумац на сцену из чистих уверења, неки су имали уверења некад давно, па су у међувремену она негде нестала, неки су имали среће, па су ушли у свет глуме од прве, некима је то можда само занат, неко је талентован, па му лепо иде...”

„Трудим се да што више будем глумица, да будем редитељка свог живота, а не пуки статиста и нека пасивна учесница. Сви смо ми марионете, и тако је то у полууређеном а нарочито у неуређеном друштву. У оквиру својих могућности трудим се да сваког дана будем актерка.”

„Није ми смешно ништа што нам се дешава. Ми користимо погрешан дискурс, а морамо ствари почети да називамо својим правим именом. Баш угледни и паметни људи би требало да промене ту матрицу, да у свакодневни језик уврсте чињенице и да њима оперишу, упорно и стално.”

„Не знам зашто сам глумица. Пожелела сам то у петом разреду основне, али сам пожелела да будем и кошаркашица, па је ово ваљда превагнуло. То је мој пут, али не мислим да бих била несрећна да сам се бавила нечим другим, има толико занимљивих професија и начина да се буде на доброј страни историје и “користан”. Користим израз из представе, пошто сама стално инсистирам да будем "корисна", да читам, тренирам, гледам серије, информишем се... Ако радим на себи, онда ћу бити боља и за друштво.”