Драгутин Димитријевић Апис
Драгутин Т. Димитријевић — Апис (18. август 1876 — 26. јун 1917) је био ђенералштабни официр и обавештајац у Краљевини Србији.
Цитати
уреди„Поред врло значајних узрока унутрашњег карактера за ту револуцију било је исто тако врло значајних узрока, за ту промену, карактера општесрпског. Српска мисао и српски аманет били су до тог времена по све напуштени. Несрећна тајна конвенција са Аустријом и слепа предаја Србије у наручје Аустрији била је најсрамнија издаја Српске заветне мисли.”
„... ми смо сви усвојили потребу да за рад на националним пословима треба јаче ангажовати и обавезати из свих друштвених слојева Србије и Српства што више људи тако да национална идеја постане идејом водиљом масе српског народа. То је био можда сан, можда само маштање, али смо ми тада тако сањали и тако маштали... Тако је постала наша организација - Уједињење или смрт... Једном приликом пуковник Туцовић је у друштву својих другова за столом у кафани изнео један налог за заклетву нових чланова са печатом организације и шалећи се позвао их да улазе у друштво. Наљућени да их Туцовић зове у неко ново друштво, а сматрајући да су обиђени и да се нешто ради ван њих, они су тим поводом почели викати на тај рад називајући друштво, ваљда због печата, „Црном руком“.”
„...шта јавност и кога све сматра Црном руком и Црнорукцима“, јер су многи официри који су се побунили против Уредбе о приоритету власти сматрани Црнорукцима иако то никада нису били и „одмах се на таквог официра сручавала маса оптужби само да му се нашкоди, убије углед и представи као штетан.”
„Цео тај мој рад био је у основи рад на томе да се изазове криза владе и смени влада уставним путем, због грубе грешке те владе, којом се је огрешила о официрски кор и све је то у ствари била једна епизода партиске борбе у којој је једно питање официрског кора служило као пиво за партиске маневре... у то питање умешао сам се само зато, што сам сматрао да официрски кор није био заслужио, да му се у то време наноси таква једна увреда и што сам тим својим радом мислио да официре сачувам од штетног партиског утицаја једне политичке странке... Никада ми, па ни у то доба ни на крај памети није била жеља да војска узме власт у своје руке. Од 29. маја 1903. у коме сам догађају ја учествовао, па и док сам био још млад официр, мене никад није бунило то да су цивилне власти те да на крају крајева имају да управљају земљом и свима је познато, да је догађај од 29. маја углавном свршен од војске, па је војска предала власт цивилним властима у руке. То је за мене било, господо, једно политичко васпитање и то и данданас исповедам као своје вјерују.”
„Био сам убеђен да је пројектовани маневар у Босни претекст за упад Аустрије у Србију, на челу са главнокомандујућим аустријске војске Ф. Фердинандом. И ја сам у души ужасно страховао од тога... А ти знаш да је по несрећи, тада у земљи владало и сувише заоштрено стање у погледу политичких, унутарњих борби. Каква је била наша војничка ситуација, то ти је познато: могли су пустити само једну - две коњичке дивизије у Србију, па не би имао ко да их заустави. Док би наше трупе пристигле из јужних крајева, Србија би била прегажена. Цео свет, па и сами ми, нашли бисмо се пред свршеним чином. И зато, када је код мене дошао једнога дана у канцеларију Танкосић и рекао: „Има неких младића Босанаца, досадише ми молећи да им допустим да оду у Босну – хоћу ли да их пустим?“ - ја сам доиста тога тренутка, не размишљајући даље, казао: „Па пусти их!“ Танкосић ми је тада рекао да ти младићи по договору са друговима из Босне, хоће да покушају нешто против Фердинанда..... Ипак, када сам, после неког времена, размислио мало више о тој ствари, решио сам да покушам да се пребачени младићи врате и да се на сваки начин спречи атентат. Тај покушај учињен је преко четника Ђуре Шарца. Било је доцкан....нису хтели да чују за то.”
„...ја ни у гробу не бих могао бити миран при помисли да сам ма из којих разлога могао допустити да Српски војни суд за официре заврши и доврши пресуду Аустријског суда у Сарајеву и да том приликом српским судом буде осуђен једини Србин муслиман који је био учесник у протесту српског народа и омладине у Босни противу аустроугарске тираније над српским племеном.”
„...Ја Вас преклињем да прекинете ову ствар. Немојте допустити да српски војни суд за официре довршава осуду аустријског сарајевског суда. Немојте допустити да суд за официре удари жиг издајства на чело официра који су маштали за ослобођењем свег српског племена, а у славу Вашег имена. Немојте допустити да том пресудом и осудом буду погођени толики живи официри који су честито служили Вашем Величанству, а честито ће и даље служити. Немојте допустити да се том осудом жиг издајнички удари на светли спомен многих официра који су пали на бојном пољу и чија успомена има да буде храна душевна новим поколењима нашега народа...”
„... ја умирем невин, у убеђењу да је моја смрт била потребна Србији из виших разлога. Из овог мог убеђења потиче и моја душевна мирноћа са којом очекујем свој последњи час. Нека Србија буде срећна и нек се испуни наш свети завет уједињења целог Српства и Југословенства, па ћу и ја и после своје смрти бити срећан и блажен, а бол, који осећам што ћу од српске пушке погинути, биће ми лакши, у уверењу да је та пушка управљена у моје груди, ради добра Србије, ради оног добра Србије и српског народа, коме сам ја био посветио цео свој живот...”
