Драгољуб Михаиловић

Драгољуб Дража Михаиловић (Ивањица, 14/26. април 1893 — Београд, 17. јул 1946) био је српски и југословенски армијски генерал и начелник Штаба Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини, као и министар војске, морнарице и ваздухопловства Краљевине Југославије од 1941. до форимирања нове владе Краљевине Југославије у избелиштву 1944. године.

Армијски генерал Драгољуб Михаиловић

Дража Михаиловић цитати

О отпору окупатору

„Ја сам први побуњеник у Европи против Хитлерове Немачке.”

„У Вишеграду је било неколико хиљада Немаца и усташа а ми смо голим грудима јуришали на бункере и освојили Вишеград. После Вишеграда одмах се продужава напад у правцу Сарајева. Немци, усташе довлаче појачања на Соколац. У то време долази и удар партизанске бригаде, мислим мајевичке, у леђа. Али су брањене положаје напустили и Немци и усташе. Партизанске снаге нису нападале усташко-немачки гарнизон.”

„Италијанске трупе у Боки Которској помогнуте нашим трупама под командом мајора Баћовића воде борбу против Немаца. Немци имају велике губитке. Код Груде уништен је један транспортни воз са немачким трупама. Из Дубровника велики број Италијана побегао је нама. На херцеговачком приморју боре се само наше трупе, а не комунистичке. Заробљено је 400 Немаца. Од Италијана добили смо оружје и муницију.”

„Ове године наши савезници намеравају да својим огромним расположивим снагама дефинитивно потуку снаге сила Осовине и тиме донесу тако драгу слободу целој поробљеној и намученој Европи... Стога, намеран сам да италијанске снаге у Црној Гори, Херцеговини и Санџаку нападнем, да их разоружам, да се њиховим оружјем наоружамо и да потом образујемо непрекидни фронт према Немцима, стварајући на тај начин добру и слободну основицу за дефинитивно ослобођење целе наше Отаџбине и почетак другог фронта на Балкану.”

— Наредба Михаиловића уочи капитулације Италије 1943.

„Савезници траже од нас да их као савезничка војска потпомогнемо при њиховом искрцавању. Наређена је општа мобилизација целокупног људства редовне ЈВуО. Први дан мобилизације је 25. септембар 1943. године.”

„Вршили смо затим саботаже на путевима. Постављали смо четке направљене од ексера на друмове и затрпавали их прашином. Мине нисмо метали да не би страдали сељаци са стоком. Четке са ексерима буше гуме на точковима.”

„Поред тога извођена је такође мистериозна пропаганда. По Београду су лепљене у излозима, кафанама и биоскопима мистериозне плакате које се могу само ножем скинути стружући милиметар по милиметар. Задржавали смо немачке дивизије тако да смо их могли свакога момента напасти кад год смо били слободни од напада партизана.”

„У свим варошима предузимати мистериозне саботаже убацивањем смрдљивих гасова на све јавне приредбе. Удружите се са апотекарима. Узмите од њих прашкове за кијање, сузавце, сумпор-водоник и прашкове за сврбљење. Упућујте претећа писма и узнемиравајте телефонски непрестано немачка петоколонашка надлештва. Ово вршити по могућству са јавних говорница. Стварати свуда страх и забуну, али наглашавајге увек да је то Југословенска војска. ”

„Ја изјављујем, и то није било нетачно, - када сам био, може се рећи, најјачи, - да је у 1942 години преко 60 окупаторских дивизија било у Југославији.”

„Сва села су нам стајала на расположењу у погледу људства и материјала. Цела Србија извршила је спрему својих регрута од 17 година па надаље, тако да, и ако их ја нисам искористио, верујем да је Народноослободилачка војска од тих регрута, који су доцније почели да се спремају 1942-43 године да раде на терену, имала велике користи у својим акцијама... морали смо чак дрвене пушке да правимо да се регрути вежбају у борбеној обуци, а да се оружје спрема.”

„Ми се договоримо са сељацима када наступи то време да се врши нарез за поједина села и да се преносе намирнице и ми их сретнемо на путу и одузмемо све а они остану са празним колима и воловима. На тај начин сачували смо народ.”

Остало о окупатору

„Нисам се ставио на страну оних који желе да истерају Немце.”

„Борба против окупатора била је нужно зло како народне масе не би прешле на страну комуниста.”

„Ја сам стајао на становишту да је устанак преурањен, сматрао сам да није време да се води борба са окупатором.”

„Није моја намера да ратујем против окупатора, јер као генералштабни официр познајем снаге обеју снага.”

„Нећемо се борити против Немаца, па ни онда ако нам ова борба буде наметнута.”

„Ја нећу и не могу да рушим пруге кад треба да погине хиљаду сељака. То нећу и нема те силе на свету која ће ме натерати.”

„Одредима никада ниједним наређењем нисам наредио да раде против непријатеља, а моменат за устанак са свим снагама чекао сам докле не наступи повољна ситуација.”

„Све док Италијани буду наш једини прави извор помоћи и опште подршке, савезници неће уопште моћи утицати на мене да изменим свој став према њима. Моји непријатељи су партизани, усташе, муслимани и Хрвати. Када се с њима будем обрачунао, онда ћу кренути против Италијана и Немаца.”

„Потребно је да се према Немцима прекине свака акција. Ово је потребно овако: јер кад би напали на Немце, директно би помагали комунисте, а тиме би отежавали само акцију наших снага. Стога има да се прекине, до мог даљег наређења, свака оружана акција према окупаторским снагама.”

— Телеграм Михаиловића својим потчињеним командантима 7. маја 1944.

„Ми знамо колико српске крви дугујемо Нојбахеру. Зато ће он, на подручју у коме ја командујем, путовати не као министар, него као принц. Ако Нојбахер жели, ставићу му на располагање, као телесну гарду, коњицу, а биће обучени у српску народну ношњу!”

О комунистима — партизанима

„Са Комунистима — партизанима не може бити никакове сарадње јер се они боре против династије и за остварење социјалне револуције, што никада не сме бити наш циљ, јер смо ми једино и искључиво само војници и борци за Краља, Отаџбину и слободан народ.”

„У комунистичким редовима налазе се Павелићеве усташе, муслимани и муслиманке. Цео онај олош који мрзи Србе и који жели да сада нестане српства са земље. Због тога комунисти, које води један обијач Јосип Броз Тито и предузима сва ова лутања да би дао повод окупатору да уништава српски народ.”

„Треба да знате да се на челу партизана налазе хрватске усташе, којима је за циљ да гурну наш народ у братоубилачки рат и да спрече одмазду Хрватима.”

„Партизанске јединице су пуне разбојника свих врста, као што су усташе - најгори касапи српског народа - Јевреји, Хрвати, Далматинци, Бугари, Турци, Мађари и свих других народа света.”

„Код Соколца, кад смо нападали на Вишеград према Сарајеву кад смо опколили немачко-усташки гарнизон, они (партизани) су нас напали с леђа 1943 године.”

„Комунисте чистите где можете а избегавајте Талијане и посредно искористите ако се што може извући од њих.”

„У свим покрајинама предузети најенергичније ударе на комунисте где се год затекну јер то је највеће зло у нашој средини.”

„Предузети најенергичнију пропаганду код људства, а нарочито да су комунисти у вези са Турцима и да међу њима има мало Срба, остало Турци и усташе.”

„То су највећи злотвори које води јеврејштина.”

„Вара се ко у њима гледа припадника нашег народа.”

„Те злотворе и крвнике нашег народа уништавајте без милости. Они нас ометају да имамо слободне руке према непријатељима. Они исто као и Љотићевци подједнако служе Немцима. Без милости уништавајте. Сви команданти су ми одговорни за своје реоне да су чисти од ових мангупа и пробисвета које воде странци Тито и Моша Пијаде.”

„Продужити рад на дефинитивном чишћењу комуниста. Они не смеју постојати у Србији. Крајње је време да са тим гадовима рашчистимо. Уништавајте све њихове симпатизере и јатаке без милости. Када не буду имали симпатизере неће моћи ни да постоје.”

— Михаиловићева депеша број 635 од 12. новембра 1943.

„Продужите са чишћењем ваших крајева од комуниста. Пропагандом оријентишите Топличане за нашу ствар. Са тројкама очистите симпатизере.”

„Са Русима, уколико се дође у додир, апсолутно избегавати свако политизирање, јер нам то може нанети велику штету. Пред Русима партизане не називати комунистима, него олошем, који је састављен од Хрвата, Мађара, Немаца итд.”

„За нас су партизани били најопаснији, јер заузеће простора значи у исто време и учвршћивање утицаја у народу. Немац може тренутно прећи преко просторије, ако има јаче снаге, али нема утицаја на народ, он не може мени да отме народ, јер народ није његов. Народ може да се преотима само између партизана и четника.”

„Партизани су успели да створе трупе чему се ја нисам надао и употребљавали у герили веома моћне и добре маневре, којима су изазвали знатне губитке код нас. Ти губици проузроковали су наравно и слабо морално осећање код четника.”

„Ја против комунизма немам ништа.”

О Енглезима

„Енглези су обични трговци људским месом и да нема Немаца, Енглези би били најгори народ на свету.”

„Ви знате да нам новац треба иначе бих прекидао везе са лупежима.”

„Убудуће [британску] мисију не обавештавати о акцијама партизана, већ све оно што партизани ураде, известити да су наши одреди урадили.”

— Михаиловићева депеша Ђурићу

„На Солуну је постојала грчка изрека: Нема пари, нема трака трука. Према овоме ако нам не пошаљу авионе нећемо рушити објекте.”

„Наређујем према свим енглеским мисијама следећи поступак:

1. — Највећа, већа него до сада, учтивост и хладноћа. 2. — Препречити им сваку везу са комунистима на терену. 3. — Не дозволити им апсолутно ниједан податак ни о чему. 4. — Онемогућити им уопште снабдевање бензином, тако да што скорије престану њихове станице. У њихов бензин сипати шећер, али то да нико не примети. Ово чувати у највећој тајности и бензин им што пре ускратити под изговором да га нема...”

О муслиманима у Југославији

„Oмеђити ’де факто’ српске земље и учинити да у њима остане само српски живаљ; посебно имати у виду брзо и радикално чишћење градова и њихово попуњење свежим српским елементом; изградити план за чишћење или померање сеоског становништва са циљем хомогености српске државне заједнице; у српској јединици као нарочито тежак проблем узети питање муслимана и по могућности решити га у овој фази.”

— Михаиловићев програм изложен у депеши влади у Лондону септембра 1941.

„Створити непосредне заједничке границе између Србије и Црне Горе, као и Србије и Словеначке чишћењем Санџака од Муслиманског живља и Босне од Муслиманског и Хрватског живља.”

„Једним делом снага дејствовати из долине Лима правцем: Бијело Поље — Сјеница са задатком очистити Пештер од Муслиманског и Арнаутског живља.”

„Потребно је још сад да се припреми исељавање у Турску или ма гђе ван наше територије. На дан устанка они ће сви бити покренути са својих насеља а што нико неће моћи спречити. — У даном моменту сви муслимани има да буду покренути са својих огњишта. Они који су ближи хрватским областима тамо — главно је да сви буду покренути.”

„За Црногорце је једина борба, коју они разуму, Турци и Турци. То и Горски вијенац Говори.”

О плановима

„За напад на све окупаторе ја сам у току зиме 1942. и 1943. имао разрађене операциске директиве и доставио сам их свима командантима корпуса.”

„Велика Југославија од Триглава до Црног мора нам је идеал.”

„Имао сам план да подигнем против Немаца Бугарску, Румунију, Мађарску и Грчку.”

„Моја је тежња да на Балкану створим унију, у коју би ушла Грчка, Бугарска и Албанија. Сматрао сам ту идеју здравом, мада је данас тешко остварљива. Мале државе унијом могу створити већу државну заједницу способнију за живот.”

„Нашао сам се у вртлогу догађаја и смерница... Остао сам ипак само војник. Убеђен сам био да сам на правом путу и позивао сам сваког страног дописникa, па чак и једну мисију Црвене армије да дођу у мој Главни штаб. Судбина је била немислосрдна према мени, када ме је окрутно убацила у овакав вихор, најтежи могући који може једног човека снаћи. Много сам хтео, много сам започео, много веровао, али светски вихор однео је мене и мој рад.”

О ратним злочинима

„Што се тиче напада на Фочу, она је заузета и поред јаких одреда усташа. Учињен је покољ као одмазда. Извршиоце не могу именовати. То су били борци који су извршили освету. Ја нисам имао појма о покољу цивилног становништва. То никада нисам одобравао.”

„Ја извршиоце ту не знам, мржња је била велика, ту је учествовао народ.”

— О четничком покољу у Фочи августа 1942.

„Најтежа страна у целокупној оптужници, коју имам на својим леђима, то је ратни злочин. Дубоко жалим, јер нисам способан за то. Од мене су крили догађаје.”

Остало

„Ја сам вршио и улогу патријарха, желећи да их измирим [четничке вође]. У мојим депешама има много одбране за мене. Ја сам играо улогу човека који мири. Маса мојих депеша иде на мирење тих међусобно завађених људи. Они су као обласне старешине увек један другоме нешто сметали. Ја сам, као што рекох, вршио улогу патријарха.”

„Ја нисам хтео да идем из земље, нисам хтео да имитирам руске избеглице. Хтео сам да останем у земљи.”

Михаиловићев проглас од 16. новембра 1941. године

КОМАНДА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ВОЈНЕ СИЛЕ НА ОКУПИРАНОЈ ТЕРИТОРИЈИ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

О. Бр. 1012 16 новембра 1941 године Главни стан

СРБИ, ХРВАТИ И СЛОВЕНЦИ,

Одазивајући се вапају мог напаћеног народа и мојим националним и војничким дужностима ступио сам на чело јуначких и неустрашивих бораца за слободу, част и будућност Југославије.

Наш Врховни Заповедник Њ. В. Краљ Петар II потврдио ме, на предлог слободне југословенске Владе у Лондону, за Команданта целокупне југословенске војне силе на окупираној територији Краљевине Југославије. Тиме су сви наоружани покрети у целој држави стављени под моју команду и подређени старешинама које ћу наименовати, како војни закони и дисциплински прописи наређују.

Прве војне јединице већ се налазе у борби, нови одреди су у формирању широм наше раскомадане и поробљене Отаџбине.

У Србији моје су трупе у успешним борбама ослободиле велике пределе од насилничке власти које су биле принуђене да повуку знатна појачања са источног фронта, где им јуначке руске армије задају смртоносне ударце. Југославија према томе нема само свога Краља и Владу, већ и слободну државну територију са слободним грађанима. Благодарећи успесима мојих трупа, ми смо већ у могућности да противнику враћамо мило за драго за оно што чини над нашим ненаоружаним становништвом те да предузмемо репресалије, ако се према регуларним трупама Краљевине Југославије не би понашао према међународним законима ратовања.

У Хрватској Павелићеве издајице већ стрепе пред онима који дижу оружје да оперу срамоту са имена хрватскога.

Словенија, уједињена у отпору против насилника, да освети насилно протеривање наше браће из родне груде и да понесе народну тробојку на Сочу и Госпој Светој.

Ослободити Отаџбину суровог насилника, повратити част нашим заставама, понети их на крајње границе где наш народ бива и ујединити га у Великој Југославији, уређеној братским споразумом Срба, Хрвата и Словенаца на основама поштовања народних права и друштвеног поретка, на корист народних слојева. Ево, узвишених циљева наше несаломљиве борбе.

Противу противника, опремљеног најсавршенијим оружјем, може бити успешна борба уједињеним снагама, организована и вођена само са једног места. Појединачне акције значе лакомислено пролевање драгоцене крви народа који већ крвави из безброј рана. Слога, јединство и дисциплина су данас највиша народна дужност и предуслов сваке победе.

Зато позивам све појединачне борбене покрете да се прикључе народној војсци коју ћу водити према заклетви, положеној од нас свију Краљу и Отаџбини. Непослушни служе само непријатељу и имаће да одговарају пред војним законима, ако би се заклонили од народног суда.

Официри, подофицири, војници и родољуби! Одазовите се у овом историском тренутку крику Отаџбине и придружите се редовима народне војске која се диже на угњетача.

Свим средствима потпомогните нашу борбу и спремајте се за дан Васкрсења. У овој тешкој борби заједно смо са нашим великим савезницима чије копнене, поморске и ваздушне снаге подупреће у одлучном часу нашу борбу.

Моја ће бити брига да таква сарадња буде на време организована и плански спроведена. Обраћам се нарочитим поуздањем нашој омладини да својим заносом пружи обновљеној југословенској војсци свеже и неуморне снаге у борби која се води да се младим покољењима обезбеди велика будућност.

Тражена цена и жртве су, тешке и крваве, али ће успех бити историског значаја за векове: слободан живот, величина народа и благостање за све Јужне Словене Уједињене под окриље заједничке мајке Велике Југославије!

Јунаци, напред!

С вером у Бога за Краља и Отаџбину.

Командант југословенске војне силе на

окупираној територији краљевине Југославије

ђенералштабни пуковник

Други о Дражи Михаиловићу

„Као што знамо, сву активност у Југославији морали бисмо заправо приписати партизанима. Међутим, кад је ријеч о јавној употреби тог податка, не видим зашто би било штетно да нешто од тога припишемо у заслугу Михаиловићу.”

— Лорд Гленконер, шеф британске SOE у Каиру, 1942.

„У тренутку када је Михаиловић у великом степену играо улогу квислинга био је награђен најјачом британском пропагандом.”

— Бил Хадсон, шеф британске мисије у Дражином штабу, 1942.

„Армијски генерал Драгољуб Д. Михаиловић, легендарни јунак, симбол најчистијег родољубља и највиших југословенских војничких врлина, није престао водити борбу на окупираном националном тлу. Уз помоћ родољуба, он без сустајања не да мира окупаторској војсци, тако припремајући онај коначан јуриш који ће довести до ослобођења његове отаџбине и целог света, раме уз раме с онима који никад нису сматрали да се једна велика земља може да покори суровом завојевачу.”

— Шарл де Гол, француски војни заповедник и државник, 1943.

„Ако стварно желите да имате користи од Михаиловића, мораћете да поштеније извештавате о њему у штампи и на радију. Бејли је био са Михаиловићевим снагама када су оне заузеле Прибој, Пријепоље и Беране. Ја сам видео освајање Вишеграда, разарање мостова и знам да је Остојић узео Рогатицу. Ништа од овога није приписано Михаиловићу, мада сте били обавештени. С друге стране, када су партизани истерали те снаге, Би-Би-Си је њима приписао заузимање тих места од непријатеља.”

— Чарлс Даглас Армстронг, британски генерал у поруци Каиру 18. новембра 1943.

„Михаиловић већ тражи везу са немачким командама, да не би потпао под комунистичку власт.”

— Максимилијан фон Вајхс, немачки командант Југоистока, 1943.

„Изванредне ствари постижу се у Југославији од стране Тита, који ради много више него што је Михаиловић постигао.”

— Винстон Черчил, премијер Велике Британије, 1943.

„Разлог зашто смо обуставили снабдевање Михаиловића оружјем и нисмо му дали подршку био је једноставан. Он се није борио против непријатеља и, штавише, неки његови потчињени правили су споразуме са непријатељем.”

— Винстон Черчил, премијер Велике Британије, 1944.

„Недић верно служи немачким интересима. Слично је и с Дражом Михаиловићем, који се до данас трудио да не заузме непријатељско држање према окупатору.”

— Херман Нојбахер, немачки изасланик за Балкан, 1944.

„Дража Михаиловић је неоспорно доказао: 1) да жели да одржава примирје с окупационим силама и 2) да је он толико антикомуниста, да је успркос енглеским понудама дао предност просјачењу код окупатора пред слогом с црвеном страном.”

— Херман Нојбахер, немачки изасланик за Балкан, 1944.

„Дража Михаиловић, задржавајући симболички своје непријатељство према окупатору, неће ни по коју цену да се бори против нас. [...] Д. М. је уверен да ћемо ми у догледно време евакуисати земљу, нада се да се то неће догодити тако брзо; припрема се искључиво за одбрану националне монархије против комунизма; без прекида наставља ту борбу и желео би, када ми једном одемо, да без борбе ступи на наше кључне положаје."”

— Херман Нојбахер, немачки изасланик за Балкан, 1944.

„а) Немам ништа против малих тактичких маневара с покретом Драже Михаиловића, али б) тражено формрање армије, која би била јачине 50.000 људи, никако не долази у обзир.”

— Адолф Хитлер, фирер Немачког Трећег Рајха, 1944.

„Михаиловићеве трупе су се некада бориле против наших окупационих трупа из лојалности према своме краљу. У исто време су се бориле против Тита, због својих антикомунистичких убеђења. Овај рат на два фронта није могао дуго потрајати, посебно када је британска подршка почела фаворизовати Тита. Следствено, Михаиловић је показао пронемачка стремљења. Било је ангажмана током којих су се српски четници борили против Тита заједно са немачким трупама. Са друге стране, дешавало се да непријатељски расположене четничке групе нападну немачке возове за снабдевање да би попунили сопствене залихе. Михаиловић је волео да остане у позадини, и препусти такве послове својим подређенима. Он се надао да ће дочекати своје време овом игром моћи, док му англо-америчко искрцавање не обезбеди довољну подршку против Тита. Немачка је пригрлила његову подршку, колико год привремену. Четничке извиђачке активности наши команданти су високо ценили.”

— Максимилијан фон Вајхс, немачки командант окупираног Балкана, 1945.

„У ствари, генерал Михаиловић био је тај који је давао упутства влади, а не који је примао упутства од владе. Знам да су пред његовим ауторитетом сви дрхтали и сви, који су били тада на влади, гледали су да се њему удобре.”

— Војислав Лукачевић, четнички командант, 1945.

„Уз помоћ наше пропаганде, ми смо у нашој машти од Михаиловића направили нешто што он никада озбиљно није ни представљао. Сад смо га одбацили, јер није испунио наша сопствена очекивања.”

— Фицрој Меклин, члан британске мисије код партизана.

„Генерал Михаиловић је видио свој допринос заједничком циљу у скретању анти-њемачких осјећања у анти-партизанска осјећања. Само на потпуно лицемјерној основи може његово дјеловање бити представљено као ишта друго осим штета циљу Савезника.”

— Basil Davidson, шеф британске мисије код партизана.

„Генерал Дража Михаиловић је био патриота, храбри војник и срчани савезник Сједињених Држава и свих нација које су ушле у рат почетком четрдесетих да уништи тираније које су тежиле да поробе наш свет.

Стотине америчких пилота дугују своје животе генералу Михаиловићу и његовим снагама и амерички народ никад неће заборавити тај дуг.

Докле год постоје патриоте у било којој нацији, име генерала Михаиловића ће бити памћено и поштовано.”

— Ричард Никсон, председник Сједињених Америчких Држава, у писму о Дражи Михаиловићу, у Њујорку, 21. априла 1966.

„Михаиловић је осећао фанатичну мржњу, дубоко и чврсто усађену још у војној академији, према свему што је, као на пример комунизам, било супротно интересима монархије.”

— Пуковник Виљем Бејли, шеф британске мисије код четника, 1973.

„За мене, који сам ступио на престо предака у знак одбране крста и слободе од најезде Хитлерове свастике и ропства у њој оличеног, и под чијом су владавином умирале под истим знамењима, легије хероја и мученика, са највећим међу њима генералом Дражом Михаиловићем, није никад била и никад неће бити могућна коегзистенција између Христа и антихриста, између крсташа Светога Саве и комунистичког безбожништва. ”

— Петар II Карађорђевић, краљ Југославије, у Билефелду, Западној Немачкој, 06. септембра 1964.

„Рече Господ: „Од ове љубави нико нема веће него кад ко живот свој положи за пријатеље своје.” (Јован, 15, 13)

Поштована Господо српска, браћо и сестре,

У свим временима и народима слављени су као велики људи, изнад свих других, они који су положили живот свој за пријатеље своје или ближње своје. Такву љубав, показану жртвовањем себе за пријатеље и ближње, назвао је Спаситељ наш највећом љубављу.

У ширем обиму, таква се љубав може односити на оне велике људе који полажу живот свој за цео један народ. У најширем обиму она се односи искључиво на Сина Божијег Исуса Христа, који је положио живот свој на крсту за васцели род људски.

Према томе, Божије је, а не човечије, положити живот свој за све човечанство; док је за обичне велике људе: положити живот свој за пријатеље и ближње, а за највеће синове човечије: положити живот свој за цео један народ. Покојни Дража Михаиловић показао је највећу љубав доступну синовима човечијим тиме, што је положио живот свој за народ свој. Љубав која премаша и ту љубав, није за човека него за Бога…

Покошен је Дража косом смрти после петогодишње мучне одбране живота свога народа, осуђеног на смрт и напотпуно истребљење. Покошен је косом неправде у борби за правду свога српског народа, или речено видовданским језиком: за крст часни и слободу златну. Увек и за увек два узвишена и непроменљива начела у свим великим српским борбама од св. Саве до наших дана. У борби коју је усуд досудио њему и његовој генерацији, он није могао дати ништа веће него што је дао, тј. живот свој.

Зато ће правична историја ставити њега на равно са косовским витезима, како њега, тако и сву његову изгинулу војску, све његове храбре војводе, барјактаре, капетане и ратнике. Јер, сви они са својим вођом остварише ону љубав коју Христос назива највећом, положивши живот за народ свој, исто као и велики Кнез на Косову са својом крстоносном војском и Карађорђе са својим устаницима. Увек и за увек иста војска, исти народ, иста начела.

Но застанимо у данашњи дан, и учинимо једно сравњење себе са народним јунаком коме чинимо овај помен.

По свим описима, Дража је био народни човек у буквалном смислу. Да ли су сви они који њега сада славе, народни људи, или пак туђинци српском народу у свему осим српског имена?

Дража је био дубоко побожан човек, молио се Богу дан и ноћ, постио, причешћивао се и држао крсну славу. Да ли тако чине сви они који се крепко држе за његов шињел и диче негдашњим познанством с њим?Дража је био у законитом браку с венчаном женом. Како се могу онда хвалити Дражом неки који се жене (или полужене) туђинкама, док њихове законите супруге у Отаџбини, верне и чисте као весталке, чувају огњиште, пале крсне свеће, васпитавају децу и очекују састанак са њима?

Дража је чинио сва усиља да уједини и сложи српски народ. Шта, дакле, имају заједничкога са Дражом они који раздиру организам српског народа, цепају Српство и разбијају га у ситно иверје, које није ни за какву зидарију, него само за огањ, а све вичу: „Дража, Дража!“, „Ја и Дража!“, „Ми и Дража!“.

Дража, да је избегао у иностранство (хвала Богу те није!), свакако би се срцем прибио уз све српске националне организације у слободном свету. Како, онда, да схватимо оне који одричу свој дуг Српској народној одбрани и нису учлањени ни у Српску православну цркву, нити у једну српску родољубиву организацију?

Тешко ми је, заиста тешко, што морам да упутим са олтара ову оштру опомену (не само ради Српства, него и ради тих самих) онима који морално поклекнуше у страном свету, који надвладаше у рату већа зла, док сада у миру подлегоше мањим.

Њима довикујем: „На прави пут, браћо! Ваш Командант је жив, и он вас из оног света види на странпутици и жалости се! Но, колико ми је тешко учинити ову опомену неколиким, толико ми чини радост што са овога места могу да похвалим сву ону огромну већину српских ратника који до данас не поклекнуше, него осташе на висини Дражине побожности, родољубља и поштења.

То су Дражини јунаци, који са својим славним Командантом пођоше кроз крв и огањ; којима су ране једино одликовање, а Дражин пример звезда светиља на путу живота. Њима припада првенство, али не искључиво, у прослављању великог српског сина мученика.

Јер, Дража Михаиловић припада целом српском народу, никако једној партији, и не само једној нашој генерацији, него и будућим.

Народ који у страховитом мраку робовања и страдања, издиже из своје средине велике људе, велике по љубави, праведности и храбрости, који му светли у ноћи, далек је од пропасти а близак васкрсењу, већој слави и пунијем животу такве људе, многе и многе, на челу са Дражом Михаиловићем, даровао је Бог Србима у овој мученичкој генерацији.

Да се радујемо и веселимо с благодарношћу Свевишњем. Јер, док су код неких других народа у прошлом светском рату вођи били крволоци и стрвинари, неморални злочинци какве сунце није видело од постанка света, дотле су вођи српског народа, на челу са Дражом, били људи богољубиви, правдољубиви и народољубиви.

Имена оних првих на Небу се неће споменути, а у историји света спомињаће се с одвратношћу и проклетством: док ће имена оних других на Небу бити песма бесмртних духова, а на земљи слава и похвала поколења и поколења.

Дража Михаиловић био је легендарна личност и за време свога живота, но његова мученичка смрт створила је око његовог имена ореол светог ратника. С временом тај ће ореол бивати све светлији, а име Дражино све славније. А који се зову Дражини, нека подражавају Дражу.

Бог да му дарује вечни живот у сјају Небеске Србије! Амин, Боже, дај! Слава му!”

— Николај Велимировић, епископ СПЦ, у цркви Христова Васкрсења у Чикагу, 18. јула 1954.

„Главно дело генерала Михаиловића по коме он улази у историју Другог светског рата, јесте његова герилска војна противу немачке војне силе у нашој земљи. У Другом светском рату гериле се јављају у свим заузетим земљама. Герила генерала Михаиловића је била најранија. Герила, као што се у Другом рату показало, може много, али не може све. Она не може да туче главну непријатељску снагу, она сама собом не може да ослободи земљу. Али, као помоћно средство редовне војске, она може да учини много. С чисто војног гледишта, герила генерала Михаиловића највише је вредела онда када се била везала за савезничке операције у Северној Африци. У тој прилици, Михаиловић је, по признању самих савезничких команданата, учинио њима врло велике услуге. Михаиловић је тачно знао шта герила може, а шта не може. Своју главну акцију он је припремао за онај тренутак када почне искрцавање савезничких трупа на Балканско Полуострво. Дотле било је довољно што је његова герила била успела везати известан број непријатељских дивизија. Овај његов план био је поремећен појавом комунистичке гериле. Као што се зна, Комунисти се нису ставили у покрет чим су Немци продрли у нашу земљу, они су то учинили то тек неколико недеља доцније, онда када су Немци заратили са Русијом. Докле је Михаиловић имао један првенствено војни план, Комунисти су имали један првенствено, политички, или, тачније речено, партиски план. Они су се спремали да, после слома Немачке, дограбе власт у Југославији. Једина организована војна снага која би им се могла одупрети био је генерал Михаиловић. Зато су Комунисти прешли да га, ако могућно, још пре немачког слома униште. Они су изазвали прави грађански рат између Михаиловићеве и своје гериле. Ко год за време непријатељске окупације изазива грађански рат, тај уствари служи непријатељу. То је што треба имати на уму, када је реч о комунистичким самохвалама да су сви други осим Комуниста сарађивали с непријатељем.

У грађанском рату победили су Комунисти. Они су победили захваљујући војној помоћи Совјетске Уније и политичким погрешкама Савезника. Да тога није било, генерал Михаиловић не би доживео катастрофу. У данашње доба светских ратова све је тако везано једно с другим, да ничији успех више не зависи само од његових личних напора. Шта ће бити с нама често зависи од догађаја у сасвим другом делу света, а Михаиловићева судбина била је запечаћена већ у Техерану, када је пропао план о искрцавању Британаца и Американаца на Балканско Полуострво. Шта човек да ради у тако неизвесним временима, када није могућно израчунавати услове успеха? Ако се не варам, баш је Винстон Черчил (Winston Churchill) рекао, да у таквим временима остаје само једно, а то је испунити дужност. Ако се више не зна шта може донети успех, зна се шта дужност налаже. Генерал Михаиловић није постигао успех али је своју дужност испунио.

Генерала Михаиловића, уосталоме, не треба судити само по његовим делима. Треба узети у обзир и његову личност, која је била у извесном смислу већа од његових дела. Колико је то тачно, види се већ по томе, што он није ушао само у историју него и у народно предање. Има доста њих који су ушли у историју и добили у њој угледно место, али који нису оставили трага у народном предању. У историји Србије XIX века било је знаменитих државника и војвода о којима су се историчари много бавили, али о којима у народу нема ни приче ни песама. Генерал Михаиловић, напротив живи у народном сећању, живи онако као што живе народни јунаци из народних песама. Он је ушао у ред оних легендарних личности које имају поколењима да служе за пример. Те су личности једна врста народне савести. Познији нараштаји морају да пазе да се покажу достојни тако великих предака. Владика Данило у Горском вијенцу оним Црногорцима који су скренули с права пута:

Су чим ће те изаћи пред Милоша

И пред друге српске витезове

Који живе докле сунце грије?

Све те витезове који су својим примером обележили познијим нараштајима пут дужности, спада генерал Михаиловић.

За живота он је био гоњен, клеветан, мучен, и најзад уморен. Његово тело је разнето на комаде, и он нема гроба. Али они помени који му се чине широм целе емиграције показује да он и даље живи у души српког народа, и да ће ту живети увек, докле српско име буде трајало, јер он је дао свом народу све што смртни човек може дати.

Нека је вечна слава генералу Михаиловићу! ”

— Слободан Јовановић, српски правник, историчар, књижевник и политичар, у Лондону, 20. јула 1952.