Дубравка Угрешић

Дубравка Угрешић (Кутина, 27. март 1949 — Амстердам, 17. март 2023) била је југословенска, хрватска и холандска књижевница.

Дубравка Угрешић 2011. године.

Цитати

• „Увек сам се питала зашто људи не дижу споменике кромпиру, на пример. Али не, човече, тај поданик, више воли да диже споменике својим политичарима. Притом га боље храни, а политичари упропаштавају. Тврдоглави људски примерак наставља да подиже споменике својим херојима, за које се на крају испостави да су били злочинци. Шта ћемо, људска душа је конобар, увек спреман да послужи и без напојнице”.
• „Ум јој је и даље радио, ноге су јој се и даље кретале, могла је да хода, додуше само уз помоћ ходалице, али је ходала, а била је људско биће које је сигурно знало да је пасуљ најбољи у салати и да је старост тешко страшна несрећа”.
• „Невидљивост у којој живимо једни поред других је ужасна, помисли Кукла”.
• „Сви смо ми фусноте, многи од нас никада неће имати прилику да буду прочитани, сви ми у немилосрдној и очајничкој борби за своје животе, за живот фусноте, да останемо на површини пре него што, упркос нашим напорима, будемо потопљени. Свуда остављамо сталне трагове свог постојања, наше борбе против празнине. И што је празнина већа, то је наша борба жешћа”.
• „Ретуширање је наш омиљени уметнички уређај. Свако од нас је кустос у свом музеју. [..] Откријте А, покријте Б. Уклоните све тачке. Држи језик за зубима. Замислите свој језик као оружје. Мисли једно, а говори друго. Користите оштре изразе да бисте замаглили своје намере. Сакриј оно у шта верујеш. Веруј у оно што кријеш”.
• „Нисмо одговорни за свој долазак на свет, али можда можемо да будемо одговорни за свој одлазак”.
• „Цео наш живот је потрага за љубављу. Нашу потрагу ометају многе замке које нас чекају на путу. Једна од најопаснијих замки је време. Довољно је да закаснимо на секунд и већ смо промашили срећу”.
• „У дијаспори прерано одрастеш, а заувек остајеш млад”.
• „Страна је држава где нас нико не дочекује по доласку”.
• „Никога не занимају праве жртве, нити прави злочинци. Ни локални судови, ни њихови суграђани, ни издавачи, ни читаоци. Сви једноставно одбијају да им верују. Имагинарни злочин је много убедљивији, стварност је превише стварна. Могу да се поистовете само са измишљеним злочином, само папирно зло може да их узбуђује”.
• „Новац нема националност, имају само људи, а генерално говорећи то су људи који немају ништа друго”.
• „Дозволите ми да овде напоменем да је глупа девојка она која цео дан чачка по носу и ленчари на шпорету, а на крају постане принцеза или краљица, потпуно незамислива у бајкама! Машта приповедача створила је еквивалент мушког јунаштва у ликовима словенских Амазонки, али су прљаве, беспослене и глупе девојке обично кажњене смрћу. Богатство, трон и љубав су замисливи само као награда за прљаве, беспослене, глупе момке”.
• „Самоубиство је врста луксуза током рата. То је утеха која је ретко доступна”.
• „Када сам с тобом, осећам се као да је обожаватељ у близини”.
• „Зашто сте напустили своју земљу? Због детета које на другим језицима „спава као анђео”, мој народ каже да спава „као заклано”.”
• „Чинило се као да има толико времена, а тако мало мене”.
• „Тајна свега лежи у усправном ходању! То је једино што сам научила у животу. Па исправи леђа! И не заборавите – пазите на корак!”.
• „Примећујем да све ређе излазим. Ставила сам три браве на врата. Навлачим завесе на прозорима, мој стан се полако претвара у герилско гнездо. Примећујем и да не волим свог ближњег. Волети ближњега свога захтева надљудски напор. То је љубав без реципрочности, а ја сам само обичан и слаб примерак људске врсте. Уосталом, Бог је задужен за тај ресор, мислим, створио је човека по својој слици и прилици, нека га воли”.
• „Локалне новине биле су пуне језичких упутстава. Сви су одједном постали лингвистички ауторитети: и месар, и фризер, и електричар. Са ратом су се у књижарама појавили препознатљиви речници. Срби, који су у великој мери прешли на латиницу, сада су се враћали на ћирилицу. Хрвати су, у настојању да што темељније хрватизирају хрватски језик, увели у промет неке незгодне конструкције које су преузели из руског и неке још незгодније речи које су биле у оптицају током Другог светског рата. Било је то време пуно језичких развода, пуно буке и беса. Језик је био оружје. Језик изневерен, обележен, раздвојен и уједињен. Хрвати су одлучили да једу свој хлеб, Срби свој хлеб, а Босанци свој хлеб. Реч смрт била је иста у сва три језика”.
• „На томе, на женској фасцинацији књигама и писцима, сама књижевност је била и јесте. У темеље сваке мушке националне књижевности (а не постоји ништа друго до мушка) уграђено је време, енергија и машта безимених читалаца”.
• „Човек не живи само једном. Оно што није завршено у овоме биће завршено у следећем животу”.