Максим Исповедник
Максим Исповедник (581. - 662.) је био хришћански монах и теолог, који је за живота осуђен као јеретик а након смрти проглашен за свеца.
Гностички стослови уреди
Бог је један, беспочетан, недосежан; у себи садржи све могућности бића, а истовремено искључује сваку помисао о где и како. Неприступан је и није ни у једном бивствујућем у природним појавама спознатљив. (Гностички стослови I-1)
Сваки свршетак, по природи ограничен властитим логосом, је испуњење могућности која потиче од суштине и која појмовно претходи свршетку. (Гностички стослови I-3)
Све је бивствујуће умом одредиво, јер има узрок који се знањем може објашњавати, док Бога ум не може (ни) именовати. Тако ми, промишљајући биће, једино можемо веровати, пошто ништа мисливо са њим није упоредиво. (Гностички стослови I-8)
Више но ма каквим чврстим доказом, Господ исповедањем вере дарива побожног. Вера је истинито знање недоказивих почела, потврда је ствари надумних и надразумних. (Гностички стослови I-9)
Ни једна разумна душа по својој природи није вреднија од друге разумне душе. Јер сваку је душу, по својој доброти, Бог саздао према свом лику као самопокрећућу. Свака душа показује своју вредност кроз слободу избора, а срамоту препуштањем (острашћеном) делању. (Гностички стослови I-11)
Они који, са истинском побожношћу и без завидљивих помисли, приступају разумевању бивствујућег, све јасно созерцавају, остварујући тако оно тражено поимање. (Гностички стослови I-21)
Мудрац, било да подучава или да сам учи, једино настоји да подучава и да сам учи оно што је корисно. (Гностички стослови I-28)
Никада душа не може стећи знање док јој се Бог не покаже и док се Бог к њој не спусти и док је не уздигне горе к себи. (Гностички стослови I-31)
Нема ни краја ни почетка доброти Божијој: као што је својствено светлости да осветљава, својство је Божије доброте да ствара. (Гностички стослови I-35)
Ко добрим делима хвалећи Бога дуг одужује, своју трудољубиву душу различитим врлинама украшава. (Гностички стослови I-35)
Закон је сенка Еванђеља, а Еванђеље је слика будућег добра. Јер Закон злу делатност спречава, док Еванђеље утврђује добру. (Гностички стослови I-90)
Нек извана не трагају који Господа траже, већ нека у себи самима вером и делима траже траженог. (Гностички стослови II-35)
Делатноме Господ присуствује кроз врлину, а одсутан је оном ко занемарује смисао врлине. Созерцатељном је присутан кроз познање истине бивствујућег, а одсутан је када од ње одступи. (Гностички стослови II-58)
Стослови о љубави уреди
Љубав је узвишено расположење душе, по којем она ништа од постојећег не претпоставља познању Бога. Немогуће је задобити ову љубав ономе, ко је привезан за било шта земаљско. (Стослови о љубави I-1)
Који љуби Бога претпоставља познање Бога свему створеноме од њега, и кроз љубав је непрестано привржен том познању. (Стослови о љубави I-4)
Када се чежњом љубави ум узноси к Богу, тада он уопште не осећа ни самог себе, нити ишта од постојећег. Јер обасјаван божанском и бескрајном светлошћу, он је безосећајан за све од Бога створено, слично као и чулно око према звездама када се роди сунце. (Стослови о љубави I-10)
Све врлине помажу уму у стицању божанске љубави, но више од свих чиста молитва, јер њоме ум узношен ка Богу, бива изван свих ствари. (Стослови о љубави I-11)
Који љуби Бога, не може а да свакога човека не воли као самога себе, иако негодује због страсти оних који се још нису очистили. Зато видећи њихово обраћање и исправљање, радује се неизмерном и неизрецивом радошћу. (Стослови о љубави I-13)
Ко види у срцу своме траг мржње према ма ком човеку за ма какву погрешку, потпуно је туђ љубави према Богу. Јер љубав према Богу никако не трпи мржњу према човеку. (Стослови о љубави I-15)
Који љуби Бога, несумњиво љуби и ближњега. А такав не може чувати новце него богодолично њиме располаже, дајући свакоме ко год замоли. (Стослови о љубави I-23)
Када те ма ко увреди, или у нечему понизи, тада се чувај од гневне помисли, да те горчина не одвоји од љубави, и баци у област мржње. (Стослови о љубави I-29)
Чисти ум је онај који се одвојио од незнања и осветљава се божанском светлошћу. (Стослови о љубави I-33)
Бестрашће је мирно стање душе, у коме душа постаје тешко покретна на зло. (Стослови о љубави I-36)
Не прљај тело своје срамотним делима и не оскврњуј душу злим помислима, и мир Божији доћи ће на тебе, доносећи љубав. (Стослови о љубави I-44)
Као што лепота видљивих ствари привлачи к себи чулно око, тако и познање невидљивих привлачи к себи чисти ум. Невидљивим пак ја називам бестелесне ствари. (Стослови о љубави I-90)
Уколико се дешава да једне мрзиш, друге и волиш и мрзиш, треће волиш под меру, а четврте прекомерно, неједнакост ће ти показати да си далеко од савршене љубави која подразумева да сваког човека подједнако волиш. (Стослови о љубави II-10)
Страст је неприродно кретање душе или због бесловесне љубави или због нерасудне мржње према некоме или према нечему чулном. На пример, постоји бесловесна љубав према јелима, према жени, новцу или пролазној слави, или према чулним стварима или према нечему што их пружа. И нерасудна мржња се односи на нешто од наведенога, или на онога ко омета приступ ка њима. (Стослови о љубави II-16)
Онај ко је савршен у љубави и ко је достигао врхунац бестрашћа не познаје разлику између себе и другога, свога и туђег, верног и неверног, роба и слободног, или чак између мушког и женског. Ставши изнад тираније страсти и гледајући на једну човечанску природу, он све сматра једнаким и према свима је подједнако расположен. (Стослови о љубави II-30)
Неке врлине су телесне, а неке душевне. Телесне су пост, бдење, спавање на земљи, служење, рукодеље да се не би било на терету другима или ради давања, итд. Душевне, пак, врлине су љубав, дуготрпљење, кротост, уздржање, молитва итд.
Умирући, тело ce одваја се од свих ствари овога света. И ум на крајњем степену молитве умире, одвајајући се од свих светских појмова. Уколико не умре таквом смрћу, он неће моћи да пребива и живи са Богом. (Стослови о љубави II-62)
Колико је лакше грешити разумом неголи делима, толико је теже борити се са мислима неголи са стварима. (Стослови о љубави II-72)
Неки говоре да зло у суштини не би постојало да нема неке друге силе која нас вуче κ њему. Та сила није ништа друго до немар према природној делатности ума. Стога они који испољавају марљивост увек чине добро и никада зло. (Стослови о љубави II-82)
У природи нашег словесног дела је да се потчињава божанственом слову и да управља нашим бесловесним делом. Уколико се тај поредак сачува у свему, зла неће бити у бићима, нити ће се наћи оно што вуче на њега. (Стослови о љубави II-83)
Нису јела зла, већ трбухоугађање; нити рађање деце већ блуд; нити новац већ среброљубље; нити слава већ сујета. (Стослови о љубави III-4)
Три су узрока љубави према богатству: сластољубље, сујета и неверје. (...) Јер сластољубац воли сребро да би разблудно живео. Сујетљивац пак да би се њиме прославио. А неверник да би га сакрио и чувао, бојећи се глади или старости или болести или прогонства; и више се узда у њега него ли у Бога творца сваке твари и промислитеља, до последњих и најситнијих бубица. (Стослови о љубави III-17,18)
Тиховање воли онај који је непристрастан према било чему светском; и све људе воли онај који не воли ништа што је људско; и познање Бога и божанских ствари има онај који се не саблажњава ничим, било гресима, било подозривим помислима. (Стослови о љубави III-37)
Онај који се удостојио познања Бога, и окусио богато сладост која из тога произилази, он презире све сладости које се рађају из жељног дела душе. (Стослови о љубави III-63)
Не презири савест која ти увек саветује оно што је најбоље (по тебе). Јер она ти предлаже божанске и анђелске савете и ослобађа те од тајних оскврњења срца и дарује ти смелост према Богу у време смрти. (Стослови о љубави III-80)
Својство сујете монаха је да сујетује врлином и оним што је прати. А својство његове гордости је да се преузноси успесима и да унижава друге, и да успехе приписује себи а не Богу. Својство пак сујете и гордости мирјанина је да сујетује и преузноси се лепотом и богатством, снагом и разборитошћу. (Стослови о љубави III-84)
Оно је савршени ум, који је савршеном вером непостижно спознавши несазнајнога, сагледао сва уопште његова створења, и колико је то доступно мудрима, добио од Бога свеобухватно знање о промислу и суду у њима. (Стослови о љубави III-99)
Ум дејствује по природи када су му страсти покорене, када сагледава смисао бића и када пребива у Богу. (Стослови о љубави IV-45)
Очисти ум свој од гнева, злопамћења и срамних помисли, те ћеш препознати усељење Христа у себи. (Стослови о љубави IV-76)
[Рецимо] да је неко похулио. Ти, међутим, немој мрзети њега, него хулу и демона који га је подстакао на хуљење. Уколико, пак, омрзиш онога који је похулио, омрзао си човека и преступио заповест. Оно што је он учинио речју, ти чиниш делом. (Стослови о љубави IV-83)
Разно уреди
Ко је спознао немоћ људске природе, тај је добио и опитно познање силе Божје која помаже. Такав никад неће понизити никог од људи. Јер зна да као што је њему сила Божја помогла да се избави од многих страсти и невоља, тако ће помоћи свакоме ко се обрати Господу, иако Он по некаквом промислу не ослобађа од свих страсти одједном, него као благ и човекољубив Лекар, свакога ко му прибегава исцељује у своје време.[1]
Многе страсти су скривене у нашим душама, и показују се онда, када се појаве предмети који их изазивају.[2]
У мноштвености је другост, несличност и различитост. У Богу је господу, једном и јединственом, истоветност, једноставност и подобност. Стога ономе који се није изузео из мноштвености није безбедно да себи намеће созерцање Бога... Опасно је говорењем настојати исказати неисказиво, јер исказана реч подразумева подвојеност и мноштвеност. То је једино могућно у души безгласној, у тихотном созерцању, пошто је у нераздељивом а не у мноштвеном васпостављена једност.[1]
