Маргерит Јурсенар (енгл.Marguerite Yourcenar; Брисел, 8. јун 1903 — Бар Харбор, 17. децембар 1987) је била француска романсијерка, приповедатељка и есејисткиња. Позната је по роману „Хадријанови мемоари“.
Ако већ треба да се заваравам, радије ћу се заваравати у самопоуздању ништа више нећу изгубити а мање ћу патити.[1]
”
„
По чему се патња траве коју косе разликује од патње јањета које кољу.[1]
”
„
Пијаница се не мора одрећи свога разума, али љубавник који сачува разум не слуша до краја свога бога.[1]
”
„
Љубав нас одводи у један друкчији свет у који иначе немамо приступа и у којем се не сналазимо чим се жар угаси и ужитак расплине.[1]
”
„
Више је њих мене оставило него ја њих, никад нисам могао схватити како се човек може неког заситити.[1]
”
„
Љубитељ лепоте на крају налази лепоту посвуда, проналази златну жилу и у најпростијој руди.[1]
”
„
Не волим кад неко мисли да може погодити моју жељу, предвидети је, па да се онда механички прилагођава ономе што он мисли да сам ја одабрао.[1]
”
„
Оно што нас код сна теши, то је да излазимо из њега, и то излазимо непромењени јер нас чудна нека забрана спречава да понесемо са собом остатке својих снова.[1]
”
„
Брижност може бити заморна, чак и кад је искрена.[1]
”
„
Никад нисам радо гледао вољена бића док спавају, знао сам да се одмарају од мене и да ми измичу.[1]
Врло бих се тешко навикао на свет без књига, али стварност није у њима јер не може сва у њих стати.[1]
”
„
Неки опет, као Петроније, приказују живот лакшим него што јесте, праве од њега шупљу лопту која одскаче, коју је лако ухватити и хитнути у свет без тежине.[1]
”
„
Готово све што знамо о другима знамо из друге руке.[1]
”
„
Од времена до времена чини ми се да у неком сусрету, у неком знамењу, у одређеном следу догађаја препознајем судбину, али превише путева не води никуда, превише се збројева не слаже.[1]
”
„
Има људи које сам виђао целог живота а ипак их нећу препознати у паклу.[1]
”
„
Ја сам пак тражио слободу више но моћ, а моћ само зато што она понекад омогућује слободу.[1]
”
„
Мало их је од којих човек не би могао понешто научити. Наша је велика заблуда што покушавамо извући од сваког понаособ врлине којих он нема, и што се не трудимо развијати у њему оне које има.[1]
”
„
Право је место рођења оно у којем је човек први пут бацио разуман поглед на самог себе, књиге су биле мој први завичај.[1]
”
„
Обоје смо патили од страсти да украсимо, а потом оголимо душу.[1]
”
„
Морал је ствар приватног договора, пристојност јавна ствар.[1]
”
„
Наше невоље потичу делом из чињенице што је превише људи срамотно богато или очајно сиромашно.[1]
”
„
Свака је срећа ремек-дело и најмања је погрешка поквари, и најмање оклевање промени, и најмања грубост нагрди, и најмања глупост отупи.[1]