Дубока старост је казна, мада није лоше живети (...) Зашто се моја књига зове "Животић"? Зато што сви ми живимо неке своје мале животе. И нећу да седнем, морам још да ходам по земљи. Имам два праунука, Марка и Данила. И три унуке. А у животу мораш имати и среће. Ја је јесам имала. Имала сам и добре учитеље у великим театрима, некако ми је ишло... Данас најрадије гледам кроз прозор да видим брезу коју је посадио мој син, лепу и високу. Као да њега гледам... Хвала вам људи што волите позориште.[1]
”
„
Нормално је да се ради, писано је да се игра! Без обзира на то кад, где и ко. Шта је најважније? Добро читати текст, полако и више пута. Како? Време вам све одређује.[1]
