Милан Веруовић
Милан Веруовић (11. април 1971) је некадашњи припадник обезбеђења Зорана Ђинђића, који је рањен приликом атентата 12. марта 2003. године испред зграде Владе Републике Србије, о чему је заједно са новинаром Николом Врзићем написао књигу Трећи метак: политичка позадина убиства Зорана Ђинђића у којој пориче званичну верзију атентата на Ђинђића, а која је касније оповргнута и објашњена од балистичара Министарства унутрашњих послова.
Цитати
уреди„Занимљиво је да је увиђај направљен према изјавама оптужених за убиство премијера. Не знам зашто и коме ја нисам био релевантан саговорник или сведок?!”
„У време атентата остали смо без комуникације са Безбедносно-информативном агенцијом и морали смо да радимо по сопственом нахођењу. На дан убиства премијера, пре доласка до зграде, Владе радио-везом покушао сам да остварим везу са људима који су радили на обезбеђењу зграде, конкретно са Миланом Копривицом, али се он ни на три позива није одазвао, што се раније није дешавало. Тако се догодило оно што није смело - да су у време доласка премијера улазна врата број пет била закључана.”
„Више је него чудно да се игнорише исказ нас четворице који смо били непосредно уз премијера, да нису испаљена само два, већ да је испаљен и трећи хитац. Тај податак, међутим, нико није уважио, иако смо сви ми из премијеровог личног обезбеђења сведочили да су се чула три хица.”
„Апсурд је то што уопште ми имамо убиство, а немамо мотив убиства. Да ми можда треба да тражимо мотив убиства у, како сам читао у неким новинама, конфузији једне криминалне групе која се уплашила борбе против организованог криминала која је била најављивана задњих годину и по дана, која није била ништа ново. Значи, конфузија те групе је за мене тотално неприхватљиво као мотив да убију премијера, човека који се бавио политиком. Ако нека мафија и има разлога неког да убије, онда су то судије, онда су то тужиоци, онда је то полиција, онда су то људи који се директно 'баве' њиховим послом. Мислим да је мотив тог убиства управо његов политички рад и његова идеја о Србији, која је била можда различита од неких других ставова, можда неких већих институција, неких држава можда, не знам кога.”
„Верујем да су у атентату на премијера Ђинђића учествовала два снајпера и да су два метка испаљена из Улице адмирала Гепрата, а смртоносни по Ђинђића из зграде у Бирчаниновој број 6, из супротног смера. А током истражног поступка није урађена реконструкција злочина.”
„Док сам стајао у холу испред суднице, пре почетка самог суђења, пришао ми је један од службеника суда и пренео ми поруку која је, по мени, звучала... Ја ћу вам је рећи, па ви сами процените каква је: Рекао ми је да ми је Звездан Јовановић поручио да га не гледам за време суђења и скренуо ми пажњу да га не гледам 'мрко'.”
„Мислим да ће се поново морати размотрити и сам увиђај. Јер, ако неко нешто хоће да заташка, онда то уради на самом почетку. Зато није довољно да нас осморица каже да је било три пуцања, а довољно је да новинар Милош Васић изађе и образложи теорију по којој је то што смо ми чули био ехо. Много је необјашњених ствари: од непостојања премијерове крви са лица места, до разлике у мојој и његовој улазној рани. Велики проблем ће једног дана имати балистичари када буду морали да објасне увиђај. А можда и Тужилаштво које је написало овакву оптужницу која има неодлучност и о томе да ли је премијер био окренут леђима или лицем ка вратима.”
„То је још једна у низу неистинитих теза које нам се сервирају. Не само после 'Лимеса', него и пре тога, Зоран Ђинђић је размишљао и водио рачуна о својој безбедности. Штавише, захтевао је управо супротно од онога што се сада тврди – тражио је да се о његовој безбедности води рачуна 'дубински', и то кроз надлежне институције. Сада видим да смо 12. марта остављени без заштите, и премијер је убијен иако сам свесно покушао да жртвујем себе како бих спасао њега. То је био мој задатак који нисам обавио до краја. Данас, кад њега више нема, сматрам да је мој задатак да истрајем у откривању истине о његовој погибији. Доста је било лажи.”
„Нико није одговарао зато што су они који су морали да сносе одговорност за убиство премијера, били сакривени иза оних који су радили оно што није било њихов посао. Горан Петровић је на место шефа ДБ-а постављен по препоруци Бебе Поповића, коме је задужење било да се бави односима с медијима. А критеријум за одабир Петровића – према Бебиним речима – било је то што Горан Петровић чита новине и књиге. О каквој одговорности, онда, уопште можемо да причамо?”
„С обзиром на то да је на мене пуцао припадник МУП-а Србије држава мора да сноси и преузме одговорност за то, јер сам у то време био припадник полиције, а то сам и сада.”
