Мира Фурлан
Мира Фурлан (Загреб, ФНРЈ, 7. септембар 1955 — 20. јануар 2021) била je југословенска и хрватска глумица. Играла је у многим филмовима и серијама југословенске продукције. У Сједињеним Државама је позната по улози Делен у телевизијској научно фантастичној серији „Бабилон 5” и по улози Данијел Русо, у серији „Изгубљени”.[1]
Цитати
уреди„ | Гледам у звезде. Ведра је ноћ и Млечни пут се чини тако близу. Тамо идем ускоро. „Сви смо ми материја из звезда”, одједном се сетим речи Делин из Џоовог сценарија. Није то тако лоше. Не плашим се. У међувремену, допустите да склопим очи и осетим лепоту око мене. И да удахнем, испод тамног неба пуног звезда. Удахнем. Издахнем. То је све.[2][3] | ” |
„ | Ја сам била од оних који су заиста вјеровали у такозвано братство и јединство, али не само наших народа, него свих људи на свијету. И још увијек вјерујем да је то једина опција за опстанак људске расе. Све друго води у насиље, патњу и уништење. Не разумијем национализам, не вибрирам на тој жици.[4] | ” |
„ | Властодршци своје поданике настоје држати у уверењу да немају избора осим оног прописаног. А што ако ипак имају? Што ако је ипак могуће направити избор у ситуацији у којој избора наводно нема? Сама та помисао је опасна по систем и зато субверзивна. Али управо та помисао је пут до слободе.[5] | ” |
„ | Не могу у својој глави пристати на рат као једино рјешење, не могу се натјерати да мрзим, не могу вјеровати да ће оружје, убијање, освета, мржња, да ће гомилање зла било што икада моћи ријешити...
Kазну коју ми је приредио мој град, мој једини град, и моје казалиште, тј. једино казалиште које сам сматрала својим, казну што су ми приредили, мислим да нисам заслужила, јер сам радила онако како мислим да увијек треба радити: вјерујући у људе и у нашу професију, која људе мора спајати, а не раздвајати... Без обзира на то хоћемо ли живјети у једној, у пет или у педесет држава, дајте да не заборавимо на људе, на свакога појединачно, без обзира на којој се страни овог нашег Зида тај дотични затекао... Упућујем ово писмо у празнину, у мрак, не знајући тко ће га и како прочитати, нити на који се све начин оно може злоупотријебити. Вјеројатно ће послужити као брана за вјечно гладну пропагандну звијерку. Можда ће га ипак нетко прочитати чистог срца. Таквом човјеку ћу бити захвална.[6] |
” |
„ | Тешко је изнова почињати, тешко је правити резове, тешко је изгубити пријатеље и покидати ткиво свог живота. Емиграција чини да се човјек осјећа као да је лансиран у зракопразни простор и по њему сада бесциљно плута. А с друге стране, то је, наравно, и велика, занимљива авантура, испробавање себе у другом језику, у другом простору, скупљање искустава која другима нису дана, то је на неки начин освајање слободе. Слободе којој тежимо, али која је бескрајно тешка и напорна.[7] | ” |
„ | По мом скромном мишљењу су земље – нације потпуно превазиђена категорија. Треба само погледати ријеке избјеглица из Сирије и Африке и наоружану војску на граничним пријелазима разних земаља као што је Мађарска да схватимо да је овакво уређење свијета извор зла и ужаса за већину становништва наше планете.
Након свих ових година сам дошла до закључка да је нашим људима издаја некако лако, прелако ишла. На свим нивоима, у свим категоријама, од јавних до приватних. Било је и још је увијек тако лако издати пријатеља, идеју, став. И, на крају, самог себе. Издаје су кукавичке јер су најчешће мотивиране опортунизмом или, још горе, страхом. Kукавичлук и издаја иду заједно.[8] |
” |
„ | На овим, али не само на овим просторима, сексизам у свим својим облицима био је зрак који дишемо, вода коју пијемо, храна коју једемо. Све, али баш све поре живота биле су (и још увијек јесу) дубоко испреплетене сексизмом. И сам мој предратни »случај« је дио тога. Деведесетих година су управо жене биле (и остају) најзахвалније мете новопробуђених патриота. Можда зато јер иза њих нитко, али баш нитко није стајао, нити стоји. Никакве партије, никакво залеђе. Жене су биле најлакше мете.[9] | ” |
„ | Појам југоносталгије се тако излизао и потрошио да за мене више нема никаквог значења. Нисам носталгична ни према властитој младости, дапаче, чини ми се да сам сад мирнија и сретнија него у младости, па како бих онда била према земљи које су се сви тако лако одрекли да се чини као да и није постојала него смо је само сањали. Разочарање? Овиси о томе што човјек очекује. У очекивању да људи покажу храброст не остаје вам ништа друго до разочарања. Можда ту храброст ни не треба очекивати, можда ништа не треба очекивати.
Интензивна рехабилитација усташтва је на сцени још од 1991. Нитко од политичара се од такве политике није озбиљно оградио, нитко за то није имао храбрости, ни десни ни они који би да се сматрају лијевима. Током година зацементиран је став да прави хрватски патриотизам не само да толерира усташтво, него да је усташтво заправо његов конститутивни дио. То је пљуска свим хрватским антифашистима, као што је на примјер био мој тата.[10] |
” |
„ | Људи имају потребу удруживати се у таборе, у групе, било по вјерској, националној, расној или по класној припадности. Kад човјек погледа из мало даље, мало више перспективе, не може а да не примијети да су сва та групирања умјетно фабрицирана, наводно у име заједништва, а заправо у име подјеле. А, као што се можда сјећамо, још су стари Римљани мудро говорили: „Подијели па владај”. Док су људи подијељени и док се међусобном истребљују због ове или оне реченице у Kурану или Бибилији, дотле неки други неометано краду и отимају све што стигну. Мислим да та чињеница, бар кад је ријеч о „нашем” (мој сигурно није био!) рату деведесетих, полако долази до мозга такозваном обичном човјеку. Али, сад је касно: већ је све распродано и препродано и опљачкано и опустошено.[11] | ” |
„ | Што се тиче „препознавања” садашњег стања у Америци на основу искуства рата на Балкану, то се догађа већ годинама. Препознајемо исти расизам, исти национализам, исте мржње, исту опсесију „припадањем” итд, итд. Један од главних симбола Трампове владавине је симбол зида. Kолико је симболичких, физичких и менталних зидова сазидано током рата на подручју бивше Југославије? Нема им краја. Ја сам увијек имала више симпатије за мостове него за зидове.[12] | ” |
Референце
уреди- ↑ Mira Furlan na sajtu IMDb-a
- ↑ https://mirafurlan.net/
- ↑ ТУГА! Ово је последња порука на твитеру Мире Фурлан
- ↑ Мира Фурлан - Интервју, Пешчаник, 04.10.2012.
- ↑ Мира Фурлан: Побуна је тест за сваког од нас.
- ↑ „Писмо суграђанима” које је Мира Фурлан из Београда у Загреб послала 1. 11. 1991. године.
- ↑ Интервју за НИН, 19.06.2003.
- ↑ Интервју за Недељник, 2018.
- ↑ Мира Фурлан се вратила у ријечко казалиште: „Жене су најлакше мете, сексизам је зрак који дишемо”, Нови лист, 06.07.2020.
- ↑ Интервју за портал Новости, 12.09.2016.
- ↑ Мира Фурлан: Неприпадање као избор
- ↑ Мира Фурлан: Ја сам увијек имала више симпатије за мостове него за зидове, Данас, 09.06.2020.