Николај II Александрович

Николај II Александрович (6/18. мај 1868 — 17. јул 1918) био је последњи император сверуски, краљ Пољске и велики кнез Финске. Владао је од 20. октобра/1. новембра 1894. до 2/15. марта 1917. године. Крунисан је 1896. године. Владавину је окончао абдикацијом током Фебруарске револуције.

Цитати

„Нисам спреман да будем цар. Никада нисам желео да то постанем. Не знам ништа о послу владања. Немам појма ни како да разговарам са министрима.”

„Сачуваћу принцип аутократије чврсто и непоколебљиво као мој покојни отац.”

„Никада, ни под којим околностима, нећу пристати на репрезентативни облик владавине јер га сматрам штетним за људе које ми је Бог поверио на бригу.”

„Он [Распућин] је само добар, религиозан, простодушни Рус. Када сам у невољи или сам под сумњом, волим да разговарам с њим, и увек се после тога осећам у миру са собом.”

„Поздрављам вас у овим значајним и тешким временима која Русија доживљава. Немачка, а после ње Аустрија, објавила је рат Русији. Овакво уздизање патриотског осећања, љубави према својим домовима и привржености Престолу, који је као ураган захватио нашу земљу, служи у мојим, а мислим и у вашим очима, као гаранција да ће наша Велика Мајка Русија помоћ Господа нашег да рат успешно заврши. У овом уједињеном изливу наклоности и спремности на све жртве, па и на сам живот, осећам могућност да ојачамо своју снагу и тихо и са поверењем гледам у будућност.”

„Усред велике борбе против туђинског непријатеља, који се три године трудио да пороби нашу земљу, угодило се Богу да нанесе Русији ново и болно искушење. Новонастали народни немири у унутрашњости угрожавају успешан наставак тврдоглаве борбе. Судбина Русије, част наше херојске војске, добробит нашег народа, целокупна будућност наше драге земље, позивају да се сукоб, без обзира на жртве, одведе до тријумфалног краја. Сурови непријатељ чини последњи напор и близу је час када ће га наша храбра војска, заједно са нашим славним савезницима, сломити. У овим одлучујућим данима у животу Русије, сматрамо својом дужношћу да учинимо све што можемо да помогнемо нашем народу да се окупи и уједини све своје снаге за брже постизање победе. Због тога ми, у договору са Државном Думом, сматрамо да је најбоље да се одрекнемо престола Руске Државе и положимо Врховну власт. Не желећи да се одвојимо од свог вољеног сина, предајемо наше наследство нашем брату, великом кнезу Михаилу Александровичу, и дајемо му благослов да седне на трон Руског царства. Наређујемо нашем брату да влада у јединству и хармонији са представницима народа на принципима које они желе да успоставе. На то треба да се обавезује заклетвом у име наше вољене земље. Позивамо све верне синове Отаџбине да у овом часу националне невоље испуне своје свете обавезе према својој земљи послушношћу Цара и помогну њему и представницима народа да Русију изведу из положаја у којем се налази. , и да је поведе на пут победе, благостања и славе. Нека је Господ Бог у помоћи Русији!”

„Докле год буде и најмање наде да се избегне проливање крви, сви моји напори тежиће том циљу. Ако, пак, и против наше најискреније жеље не успемо, нека Ваше Величанство буде уверено да ни у том случају Русија неће напустити Србију.”