Иво Андрић — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Ред 82:
*„Толико је жива код слабог човека потреба да се вара и тако неограничена могућност да буде преварен.“
 
*„Победниково лице је као ружа“[[ружа]]“
 
*„Кад се [[човек]] у својим мислима измири и спријатељи са једном ствари, онда пре или после почне за њу да налази потврде и у стварности.“
 
*„Не постоји средњи пут, онај прави, који води напред, у сталност, у мир и достојанство, него да се сви крећемо у кругу, увек истим путем, који вара, а само се смењују људи и нараштаји који путују, стално варани“
Ред 90:
*„Смисао и достојанство пута постоје само утолико уколико умемо да их нађемо сами у себи.“
 
*„Господство је као велики [[ветар]], креће се, кида и осипа.“
 
*„А тај механички посао пратила је, као нека упорна мелодија, неодређена али стална мисао: да ипак негде мора да постоји и тај `прави пут` који је он целог живота узалуд тражио; да постоји и да ће га човек кад-тад наћи и отворити за све људе“
 
*„Небо је над [[Београд]]ом пространо и високо, променљиво а увек лепо; и за зимских ведрина са њиховом студеном раскоши; и за летњих олуја када се цело претвори у један једини тмурни облак који, гоњен лудим ветром, носи кишу помешану с прашином панонске равнице; и у пролеће кад изгледа да цвате и оно, упоредо са земљом; и у [[јесен]] кад отежа од јесењих звезда у ројевима. Увек лепо и богато, као накнада овој чудној вароши за све оно чега у њој нема и утеха због свега што не би требало да буде. Али највећи раскош тога неба над Београдом, то су сунчеви заласци. У јесен и у лето они су пространи и јарки као пустињске визије, а зими пригушени тмастим облацима и рујним маглама. А у свако доба године врло су чести дани кад се огањ тога сунца које залази у равници, међу рекама под Београдом, одбије чак горе у високој куполи неба, и ту се преломи и проспе као црвен сјај по разасутој вароши. Тада сунчано руменило обоји за тренутак и најзабаченије углове Београда и одблесне у прозорима и оних кућа које иначе слабо обасјава.“
 
{{Wikipedia|Иво Андрић}}