Књига о Милутину — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 1:
Аутор: [[Данко Поповић]]
== Ласно је убити принца и једну жену ==
== Не сме се апсити домаћин ==▼
*Не волим да се Босанци напразно јуначе, да убијају принчеве и жене, а после, гузицу устрану па наша сељачија данак да плаћа, па је л' тако? '''Ако си Србин и сељак, ниси стока, не волиш да те неко прави лудим.'''
*Спреми ми белу торбу, - кажем жени - двоје ланене гаће, двоје чарапе, ко и досад кад сам полазио у ратове. А жао ми жене - ни са њом нисам средио. Болесна је. Деца се у њој не примају. Троје је родила, а ниједно се није одржало.
:Мајка ми певца испекла, по обичају, ко да ћу на свадбу, а три дана сам косио на сирћету и на перју белог лука - ал, ајд, кад је таки обичај да Србин добро једе кад у рат и у смрт полази.
*Синовче, '''да ти себи не наудиш што се дружиш са мном''', знаш како је.
== Да се ми о Турке не огрешисмо ==
*Шта ће с нама бити до послетка? - питам Младена, а он ме, душа наша, вако загрли. '''Очију ми, школац, у Бечу школе учио, ал загрли Милутина. Мени мило, што да кријем, мило ми, загрли ме студент, мене, обичног сељака.''' И прича. Пун је вере и лепоте.
*Откуд ја то могу да знам? Ваљда за то има људи разборитијих од мене, људи на положајима, ваљда се зна ко је за шта надлежан. Са мном разговарај о орању и о сетви, и о рогатој стоци.
*Је ли, бре, Милутине, - повуче ме опет Василије за рукав и заустави, и у очи ми се загледа - '''да се ми о Турке не огрешисмо?'''
:Ја га гледам, да није шенуо -
▲== Не сме се апсити домаћин ==
*Боже, мислим се, '''свака ли уштва пандурска мисли да може везати човека и домаћина'''; они, богати, заборавили да су наши стари владаре убијали и протеривали, а пандуре везивали, у свињце затварали, сплачинама ранили и појили, па најпослије церићем у потиљак.
*Уђем у начелство, како доликује - на мени све ново, ко да ћу на причес. '''Гуњ од сукна. Опанци нови, шес реди каиша. Прави Шумадинац.'''
Линија 8 ⟶ 19:
== Поред ватре, увече, без ведла ==
*Е, имала би ја да лелечем и нарићем за већим јадом, ал ћутим. А то што је Милутин умро, и време му је. '''Руку на срце, није ни имао зашто да живи.'''
*Лука опет о освети, а '''мене, поштено да ти кажем, жив срам поједе, немам чим да послужим људе, на ваки дан, да попију Милутину за душу'''.
| |||