Иво Андрић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 97:
*„Само активни људи и њихова борбеност и безобзирност покрећу живот напред, али га само пасивни људи и њихова стрпљивост и доброта одржавају и чине могућим и подношљивим.“
* „Да, одавно она о томе све више мисли, не усуђујући се да извуче пун и јасан закључак из својих размишљања, избегавајући да о томе и са ким разговара. Али зато је вечерас у овој својој пространој спаваћој соби пустила срцу на вољу и први пут дала језику слободу и гласно проговорила о томе, не овом убогом дегенерику којег и не примеђује, него сама себи и тој одвратној мушкој хајци што јој затвара све путеве. На част им та смешна и недостојна сласт коју јој сви нуде у тој својој „љубави“, у ствари у физичком додиру и гужвању; она је не разуме и не жели да је схвати и упозна, али је вечерас, овде, у овом првом великом и спасоносном наступу гнева открила другу, своју сласт: да се брани од насртаја, и свети за увреде, да бар речима, кад не може друкчије, подсеца руке које се пружају према њој; да нештедимице, сурово и болно искрено назове правим именом све те људе око себе, заједно са њиховим „страстима“ и „заносима“, претварањима, варкама и подвалама; да им покаже да их је прозрела, да их се не боји, да јој се гаде.
Ето, све до овог тренутка ни слутила није да је у тој мери способна за то, да располаже са толико речи, са таквим покретима и изразима презира, да може да буде тако слободна до бестидности и храбра до безумља, да је сва њена снага у томе.
- Да - настављаала је јаким гласом већ промуклим од вике - да, сви се ви издижете и кочоперите као господари света, а треба само за тренутак да останете насамо са женом, и већ се понашате не као људи него као похотљиви мајмуни. Ах, кад бисте могли да се видите онакви какве вас ја тада видим! Ништа не би остало од ваше снаге и гордости. Али ви то, наравно, не можете, и зато и даље стварате око сваке иоле лепе жене ваш љигави круг „обожавалаца“. Пху, ђаво да вас носи, мајмуни! Пху, пху, пху!
У том тренутку дошла је себи и изронила из свог гнева. У први мах није могла да се прибере ни да схвати зашто она то стоји, рашчупана и полунага, насред собе и пљује на све четири стране око себе. Али, тада је одједном огрну такав хладан дрхат да је трком полетела у постељу, покрила се преко главе зеленим перјаним јорганом, и грчевито заплакала од унутарње студени, од самоће и страха.
Још преко тога онкл Ники је успео да се докопа врата и нечујно нестане иза њих.“
{{Wikipedia|Иво Андрић}}
| |||