Иво Андрић — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
→‎Цитати: Сређивање
→‎Цитати: Nejasno, a možda i za Vikizvornik
Ред 67:
{{cquote|Кметово је да ради а агино да га пази, јер и травка треба и росу и косу.}}
 
*„Врлине{{cquote|Врлине једног човека ми примамо и ценимо потпуно само ако нам се указују у облику који одговара нашим схватањима и склоностима“склоностима.}}
 
*„Несрећа{{cquote|Несрећа је живети без Бога и изневерити се вери отаца.}}
 
*„На{{cquote|На крају, на правом и коначном крају, све је ипак добро и све се решава хармонично“хармонично.}}
 
*„Младост{{cquote|Младост се не задржава код сећања нити остаје дуго при истим мислима“мислима.}}
 
*„У{{cquote|У деци се обнавља и чисти река човечанства“човечанства.}}
 
*„Бог{{cquote|Бог је један. Он зна меру“меру.}}
 
*„Божја{{cquote|Божја воља се врши у сваком тренутку, свуда и у свему“свему.}}
 
*„Кад{{cquote|Кад човека напусти сунце његовог завичаја, ко ће му посветлити на путу повратка“повратка.}}
 
*„Ја{{cquote|Ја још нисам видео да је неко кога су добро истабанали то заборавио, али сам сто пута видео да људи заборављају и најлепше савете и поуке“поуке.}}
 
*„Толико{{cquote|Толико је жива код слабог човека потреба да се вара и тако неограничена могућност да буде преварен.}}
 
*„Победниково{{cquote|Победниково лице је као [[ружа]].}}
 
*„Кад{{cquote|Кад се [[човек]] у својим мислима измири и спријатељи са једном ствари, онда пре или после почне за њу да налази потврде и у стварности.}}
 
*„Не{{cquote|Не постоји средњи пут, онај прави, који води напред, у сталност, у мир и достојанство, него да се сви крећемо у кругу, увек истим путем, који вара, а само се смењују људи и нараштаји који путују, стално варани“варани.}}
 
*„Смисао{{cquote|Смисао и достојанство пута постоје само утолико уколико умемо да их нађемо сами у себи.}}
 
*„Господство{{cquote|Господство је као велики [[ветар]], креће се, кида и осипа.}}
 
*„А{{cquote|А тај механички посао пратила је, као нека упорна мелодија, неодређена али стална мисао: да ипак негде мора да постоји и тај `прави пут` који је он целог живота узалуд тражио; да постоји и да ће га човек кад-тад наћи и отворити за све људе“људе.}}
 
*„Небо{{cquote|Небо је над [[Београд]]ом пространо и високо, променљиво а увек лепо; и за зимских ведрина са њиховом студеном раскоши; и за летњих олуја када се цело претвори у један једини тмурни облак који, гоњен лудим ветром, носи кишу помешану с прашином панонске равнице; и у пролеће кад изгледа да цвате и оно, упоредо са земљом; и у [[јесен]] кад отежа од јесењих звезда у ројевима. Увек лепо и богато, као накнада овој чудној вароши за све оно чега у њој нема и утеха због свега што не би требало да буде. Али највећи раскош тога неба над Београдом, то су сунчеви заласци. У јесен и у лето они су пространи и јарки као пустињске визије, а зими пригушени тмастим облацима и рујним маглама. А у свако доба године врло су чести дани кад се огањ тога сунца које залази у равници, међу рекама под Београдом, одбије чак горе у високој куполи неба, и ту се преломи и проспе као црвен сјај по разасутој вароши. Тада сунчано руменило обоји за тренутак и најзабаченије углове Београда и одблесне у прозорима и оних кућа које иначе слабо обасјава.}}
 
*„Само{{cquote|Само активни људи и њихова борбеност и безобзирност покрећу живот напред, али га само пасивни људи и њихова стрпљивост и доброта одржавају и чине могућим и подношљивим.}}
 
* „Да, одавно она о томе све више мисли, не усуђујући се да извуче пун и јасан закључак из својих размишљања, избегавајући да о томе и са ким разговара. Али зато је вечерас у овој својој пространој спаваћој соби пустила срцу на вољу и први пут дала језику слободу и гласно проговорила о томе, не овом убогом дегенерику којег и не примеђује, него сама себи и тој одвратној мушкој хајци што јој затвара све путеве. На част им та смешна и недостојна сласт коју јој сви нуде у тој својој „љубави“, у ствари у физичком додиру и гужвању; она је не разуме и не жели да је схвати и упозна, али је вечерас, овде, у овом првом великом и спасоносном наступу гнева открила другу, своју сласт: да се брани од насртаја, и свети за увреде, да бар речима, кад не може друкчије, подсеца руке које се пружају према њој; да нештедимице, сурово и болно искрено назове правим именом све те људе око себе, заједно са њиховим „страстима“ и „заносима“, претварањима, варкама и подвалама; да им покаже да их је прозрела, да их се не боји, да јој се гаде.
 
{{cquote|У том тренутку дошла је себи и изронила из свог гнева. У први мах није могла да се прибере ни да схвати зашто она то стоји, рашчупана и полунага, насред собе и пљује на све четири стране око себе. Али, тада је одједном огрну такав хладан дрхат да је трком полетела у постељу, покрила се преко главе зеленим перјаним јорганом, и грчевито заплакала од унутарње студени, од самоће и страха.}}
Ето, све до овог тренутка ни слутила није да је у тој мери способна за то, да располаже са толико речи, са таквим покретима и изразима презира, да може да буде тако слободна до бестидности и храбра до безумља, да је сва њена снага у томе.
 
{{cquote|Још преко тога онкл Ники је успео да се докопа врата и нечујно нестане иза њих.<br (/><small>из романа „Омерпаша Латас“)</small>}}
- Да - настављала је јаким гласом већ промуклим од вике - да, сви се ви издижете и кочоперите као господари света, а треба само за тренутак да останете насамо са женом, и већ се понашате не као људи него као похотљиви мајмуни. Ах, кад бисте могли да се видите онакви какве вас ја тада видим! Ништа не би остало од ваше снаге и гордости. Али ви то, наравно, не можете, и зато и даље стварате око сваке иоле лепе жене ваш љигави круг „обожавалаца“. Пху, ђаво да вас носи, мајмуни! Пху, пху, пху!
 
,,{{cquote|Светите се животу - заборавом''}}.
У том тренутку дошла је себи и изронила из свог гнева. У први мах није могла да се прибере ни да схвати зашто она то стоји, рашчупана и полунага, насред собе и пљује на све четири стране око себе. Али, тада је одједном огрну такав хладан дрхат да је трком полетела у постељу, покрила се преко главе зеленим перјаним јорганом, и грчевито заплакала од унутарње студени, од самоће и страха.
 
,,{{cquote|Док год има мрака, има и сванућа!}}
Још преко тога онкл Ники је успео да се докопа врата и нечујно нестане иза њих.“ (из романа „Омерпаша Латас“)
 
,,Светите се животу - заборавом''
 
,,Док год има мрака, има и сванућа!'»
 
[[Категорија:Књижевници]]
 
 
Линија 125 ⟶ 121:
[[simple:Ivo Andric]]
[[sk:Ivo Andrić]]
[[Категорија:Књижевници]]