Београд — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 1:
Цитати о Београду, главном граду Србије.
 
:„Дошавши{{цитат3|''Дошавши, нађох најкрасније место од давнине, превелики град Београд, који је по случају разрушен и запустео, сазидах га и просветих пресветој Богоматери.''|[[Стефан Лазаревић|Деспот Стефан Лазаревић]]<br /> (при проглашењу Београда за престоницу 1405. године)}}
*[[Деспот Стефан Лазаревић]]
:„Небо{{цитат3|''Небо је над Београдом пространо и високо, променљиво а увек лепо; и за зимских ведрина са њиховом студеном раскоши; и за летњих олуја када се цело претвори у један једини тмурни облак који, гоњен лудим ветром, носи кишу помешану с прашином панонске равнице; и у пролеће кад изгледа да цвате и оно, упоредо са земљом; и у јесен кад отежа од јесењих звезда у ројевима. Увек лепо и богато, као накнада овој чудној вароши за све оно чега у њој нема и утеха због свега што не би требало да буде. Али највећи раскош тога неба над Београдом, то су сунчеви заласци. У јесен и у лето они су пространи и јарки као пустињске визије, а зими пригушени тмастим облацима и рујним маглама. А у свако доба године врло су чести дани кад се огањ тога сунца које залази у равници, међу рекама под Београдом, одбије чак горе у високој куполи неба, и ту се преломи и проспе као црвен сјај по разасутој вароши. Тада сунчано руменило обоји за тренутак и најзабаченије углове Београда и одблесне у прозорима и оних кућа које иначе слабо обасјава.''|[[Иво Андрић]]}}
:„Дошавши, нађох најкрасније место од давнине, превелики град Београд, који је по случају разрушен и запустео, сазидах га и просветих пресветој Богоматери.“
 
*[[Иво Андрић]]
:„Небо је над Београдом пространо и високо, променљиво а увек лепо; и за зимских ведрина са њиховом студеном раскоши; и за летњих олуја када се цело претвори у један једини тмурни облак који, гоњен лудим ветром, носи кишу помешану с прашином панонске равнице; и у пролеће кад изгледа да цвате и оно, упоредо са земљом; и у јесен кад отежа од јесењих звезда у ројевима. Увек лепо и богато, као накнада овој чудној вароши за све оно чега у њој нема и утеха због свега што не би требало да буде. Али највећи раскош тога неба над Београдом, то су сунчеви заласци. У јесен и у лето они су пространи и јарки као пустињске визије, а зими пригушени тмастим облацима и рујним маглама. А у свако доба године врло су чести дани кад се огањ тога сунца које залази у равници, међу рекама под Београдом, одбије чак горе у високој куполи неба, и ту се преломи и проспе као црвен сјај по разасутој вароши. Тада сунчано руменило обоји за тренутак и најзабаченије углове Београда и одблесне у прозорима и оних кућа које иначе слабо обасјава.“
 
{{цитат3|''Ти, међутим, растеш, уз зорњачу јасну,<br>
*[[Душан Радовић]]
са Авалом плавом у даљини, као брег.<br>
:„Добро јутро, Београде!“
Ти трепериш, и кад овде звезде гасну,<br>
и топиш, ко Сунце, и лед суза, и лањски снег.<br>
У Теби нема бесмисла, ни смрти.<br>
Ти сјајиш као ископан стари мач.<br>
У теби све васкрсне, и заигра, па се врти,<br>
и понавља, као дан и детињи плач.<br>
А кад ми се глас, и очи, и дах, упокоје,<br>
Ти ћеш ме, знам, узети на крило своје.''|[[Милош Црњански]]<br>
(Ламент над Београдом)}}
 
{{цитат3|''Ко је имао среће да се јутрос пробуди у Београду, може се сматрати да је за данас довољно постигао у животу. Свако даље инсистирање на још нечему, било би нескромно.''|[[Душко Радовић|Душан Радовић]]}}
 
{{цитат3|Добро јутро, Београде!|Душан Радовић}}
 
{{Википедија|Београд}}