Јован Дучић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м →Цитати |
|||
Ред 19:
{{cquote|Можда је права срећа што поједини људи не знају како о њима мисли остали свет. Човек живи целог живота и у обманама о себи, и у предрасудама о другима, а то можда чини суму његове среће на овој земљи. Један велики део света живи на тај начин спокојно у својој лажи као свилена буба у својој свиленој чаури.}}
{{cquote|Најбоље ћете човека ценити по ономе што он уради баш случајно и несвесно, а не по ономе што ради размишљено и намерно. Јер да кажемо у парадоксу: слепа природа јесте једини видовити разум.}}
{{cquote|У самоћи нема мржње: осамити се значи очистити се. Све у самоћи постаје узвишено, највише, најдубље. Ако је човек филозоф, он се предаје самоћи да би знао цену живота, виши смисао о свету, и да би пришап божанству. Само малог човека самоћа направи болесником, и она његову душу отрује сумњама и испуни страхом. Има света који се не сме обрнути сам у шуми, и који у страху од самоће залута на отвореном пољу. За самоћу треба бити снажан и духовитији него за највиши свет једног друштва.<ref>„Градови и Химере“ („Писма из Италије“)</ref>}}
=== О љубави ===
|