Димитрије Туцовић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 33:
{{cquote|Завојевачком политиком српске владе према арбанском народу створени су такви односи, да се у скорој будућности мир и редовно стање тешко могу очекивати.<ref name="Srbija i Albanci">[http://www.dlib.si/preview/URN:NBN:SI:DOC-62VD4ZBC/67e8d69a-d1b7-4d68-ac39-e9bbc09c22a5, Srbija i Albanci, Pregled politike Srbije prema Albancima od 1878. do 1914. godine]</ref>}}
{{cquote|Завојевачко држање Србије према арбанском народу показало је како се политиком уноси мржња међу народе.<ref name="Srbija i Albanci"/>}}
=== О ратним злочинима ===
{{cquote|Али оно што балканским ратовима удара печат најварварскијих и најкрвожеднијих ратова мрачнога средњега века, то нису потоци крви с једне и друге стране попадалих леса наоружаних људи, који су у рат кренули, не, већ су то реке крви поубијанога неборачкога становништва, невине деце, жена и мирних људи, раднога света Старе Србије, Арбаније, Македоније и Тракије, чија је једина кривица што се друкчије богу моли, што другим језиком говори, друго име носи и што је на свом вековном огњишту наивно сачекао четири дивље најезде.<ref>Radničke novine br. 223, 22. oktobar 1913. Dimitrije Tucović, Sabrana dela, Beograd 1980, knj. 7, str. 160–164.</ref>}}▼
{{cquote|Осветничко паљење села и масакрирање арбанаскога становништа није никаква накнада за узалудне губитке.<ref>Dimitrije Tucović, ''Srbija i Arbanija'' (u Izabrani spisi, knjiga II, str. 120) Prosveta, Beograd, 1950.</ref>}}▼
{{cquote|Још и сада, после велике шетње по згариштима од Ристовца до Лерина и од Драча до Царева Села, ја не могу да заборавим утисак које је на мене чинило црвенило неба од првога паљења села. Првих недеља рата са Турцима ми ноћи нисмо имали, јер смо се кретали, логоровали и тукли према светлости арнаутских села која су горела. Ватре запаљених села биле су једини сигнал којим су поједине колоне српске војске јављале једна другој докле су стигле.<ref>Radničke novine br. 223, 22. oktobar 1913. Dimitrije Tucović, Sabrana dela, Beograd 1980, knj. 7, str. 160–164.</ref>}}
{{cquote|Плотуни су пообарали жене које су држале одојчад у наручју; покрај мртвих матера драла су се њихова дечица која су случајно била поштеђена куршума: тела, као јела витка, лепих горштакиња рила су се као црви по ледини; жене су се порађале од страха. За два сата потамањено је на 500 душа.<ref>[http://pescanik.net/2012/11/pokolj-u-ljumi/ Dimitrije Tucović, Pokolj u Ljumi]</ref>}}
▲{{cquote|Али оно што балканским ратовима удара печат најварварскијих и најкрвожеднијих ратова мрачнога средњега века, то нису потоци крви с једне и друге стране попадалих леса наоружаних људи, који су у рат кренули, не, већ су то реке крви поубијанога неборачкога становништва, невине деце, жена и мирних људи, раднога света Старе Србије, Арбаније, Македоније и Тракије, чија је једина кривица што се друкчије богу моли, што другим језиком говори, друго име носи и што је на свом вековном огњишту наивно сачекао четири дивље најезде.<ref>Radničke novine br. 223, 22. oktobar 1913. Dimitrije Tucović, Sabrana dela, Beograd 1980, knj. 7, str. 160–164.</ref>}}
{{cquote|Црногорска варварства у Краснићима могу достојно стати поред варварства српске војске у Љуми: исти методи, иста безобзирност, иста крвожедност.<ref name="Srbija i Albanci"/>}}
{{cquote|Чим се осетило немирније кретање међу Арнаутима према српској граници, погранични команданти приступили су клању. Над арнаутским житељством Пећи, Ђаковице и Призрена лебдела је авет смрти дан и ноћ. Ко би жив замркао, није био сигуран да ће жив осванути. Јер су их баш по ноћи, време које је увек бирано за извршење најгорих људских злочина, купили из постеља и апсана и одводили на губилиште.<ref>Radničke novine br. 223, 22. oktobar 1913. Dimitrije Tucović, Sabrana dela, Beograd 1980, knj. 7, str. 160–164.</ref>}}
▲{{cquote|Осветничко паљење села и масакрирање арбанаскога становништа није никаква накнада за узалудне губитке.<ref>Dimitrije Tucović, ''Srbija i Arbanija'' (u Izabrani spisi, knjiga II, str. 120) Prosveta, Beograd, 1950.</ref>}}
{{cquote|Када сам сазнао за ове последње подвиге српске војне и грађанске власти у новим крајевима, помислио сам: Зар је злочиначка комитска психологија овладала целом власничком хијерархијом; од првога министра до последњега жандарма, а ти, Србијо, куда ћеш са њима и где ћеш се зауставити?<ref>Радничке новине бр. 223, 22. октобар 1913. Димитрије Туцовић, Сабрана дела, Београд 1980, књ. 7, стр. 160–164.</ref>}}
{{cquote|Ми смо извршили покушај убиства с предумишљањем над читавом једног нацијом. На том злочиначком делу ухваћени смо и спречени. Сад имамо да испаштамо казну. Она је страшна: то је неповерење, па чак и мржња читавог једног народа.<ref name="Srbija i Albanci"/>}}
{{cquote|Никада она метафора из Јеванђеља о гласу вапијућег у пустињи није имала тачније примене неголи за нашу Партију, која је кричала против варварске политике која се води према арбанскоме народу.<ref name="Srbija i Albanci"/>}}
=== О
{{cquote|У војничком погледу балканске земље су високо развијене државе. Оне се састоје само од милитаризма и сиромаштва.<ref>Dimitrije Tucović, ''Prva balkanska socijaldemokratska konferencija'' (u Izabrani spisi, knjiga II, str. 32) Prosveta, Beograd, 1950.</ref>}}
{{cquote|Српска и бугарска буржоазија сем рата не зна за друго решење сукоба.<ref>Dimitrije Tucović, ''Moj prvi maj 1913.'' (u Izabrani spisi, knjiga II, str. 138) Prosveta, Beograd, 1950.</ref>}}
{{cquote|Србија је у балканским ратовима удвојила не само територију него и број спољашњих непријатеља.<ref name="Srbija i Albanci"/>}}
{{cquote|Они држе да опет треба да газимо преко Арбаније и да тамо изгинемо. Они се спремају да ратујемо са Бугарском, која се спрема на освету Брегалнице, уместо да су с том земљом водили помирљиву и братску политику, пошто смо ми два братска народа.<ref>Dimitrije Tucović, ''Nećemo ratove!'' (u Izabrani spisi, knjiga II, str. 180) Prosveta, Beograd, 1950.</ref>}}
| |||