Велимир Бата Живојиновић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Ђорђе Кадијевић о Велимиру Бати Живојиновићу |
м Радко Полич о Велимиру Бати Живојиновићу |
||
Ред 27:
{{цитат|[[w:Амбиваленција|Амбиваленција]] би била ретка особина појединих глумаца да заправо немају својство зависности од једног одређеног профила. То је изразита особина Бате Живојиновића. Ја сам се у то уверио, он је код мене снимао различите улоге, од епизода до већих и озбиљнијих улога. Ја сам се чудио да уопште постоји такав глумац који тако равноправно може да артикулише себе као позитивца и као негативца. И наравно, у међупростору да се артикулише у низу прелазних модалитета. Дакле, није било нијансе коју од њега нисте могли добити. Било је довољно мало поразговарати са њим, и то врло једноставним језиком, без неке велике анализе, и он је схватао муњевито. У лету је схватао ствар. И могли сте бити сигурни да ћете, кад Бата уђе у кадар, добити оно што желите. И не само то - увек ћете добити и нешто приде. Било је евидентно да између Бате који игра улогу, који изговара научене и са моје стране написане речи, и онога што ради у животу, постоји један апсолутни континуитет. Не постоји никаква разлика у том валеру. То ме је просто одушевило. Гледалац не зна када Бата глуми, а када стварно реагује. То га легитимише као глумца за кога важи оно правило које су знали глумци старијих генерација. Нарочито [[w:Виктор Старчић|Виктор Старчић]], који је волео да понавља: ”Нема малих улога, има само малих глумаца”.
Ако усвојимо [[w:Албер Ками|Камијеву]] тезу да је људска егзистенција фундаментално апсурдна, онда је глума можда најуаутентичнији вид људског понашања. Јер сви смо ми у извесној мери глумци и антиглумци. Глумац само то тематизује на начин који је транспарентан, видљив. Бата је, мислим, више интуитивно него интелектуално постигао виртуозитет у осцилацији између те две крајности. Због тога су неизбројни валери које он реализује у артикулацијама нарочито оних профила који се налазе имеђу крајњих физиономија јунака и антијунака, позитивца и негативца, човека и нечовека, хероја и кукавице... То је свакако предмет за посебну студију којом би филмска критика и филмска теорија могле да се позабаве. Нарочито феноменологија филмске глуме у којој би Бата, са својим улогама и својим глумачким профилом, био изванредан медијум. - ''(2010.)''|'''[[w:Ђорђе Кадијевић|Ђорђе Кадијевић]]''', [[w:Редитељ|српски редитељ]], [[w:Сценариста|сценариста]], [[w:Историчар уметности|историчар уметности и]] [[w:Ликовни критичар|ликовни критичар]]}} </br>
{{цитат|
Мој први сусрет са Батом био је пре пола столећа. Још сам био на љубљанској Академији, а он је већ био познати глумац. Добио сам позив од [[w:Вељко Булајић|Вељка Булајића]]
за [[w:Битка на Неретви (филм)|”Неретву”]] и био запањен откуд уопште знају за мене. Отишао сам на снимање и, морам да признам, имао сам велику трему коју иначе немам ни на даскама ни пред камером. Тамо ме је сачекао Бата и увео у филм. Ту је била цела свита познатих глумаца, и словеначки [[w:Лојзе Розман|Лојзе Розман]], али ме је баш Бата увео у екипу. Још прве вечери частио ме је вечером. Сећам се, јели смо неке пастрмке. Волели смо обојица да цугнемо и од тада се нисмо раздвајали двадесет четири часа. Волео је увек добро да попије и поједе, прави гурман, тачно је знао где је добра кафана и право друштво. Само, пазио је да не попије сувише, јер се то одмах некако чује. Водио је рачуна и о мени, опомињао ме је: " 'Ајде смањи мало, Словенац. Шта радиш, бре, који ти је? ". Рекох: " Добро, бре, шта је деци вина? ". А он: " Знам ја, бре, кад почнете ви [[w:Словенија|Словенци]], онда то није деци него литар ".
Велики шмекер. На снимању где је он атмосфера је била увек на нивоу, без нервозе, онако професионално. Био је тачан ујутру, на шминки први, помагао је чак и шминкерима. И на сету увек први.
Много сам од њега "куповао" на тим снимањима. На пример, радио је очима фантастично. Погледа као у камеру, али то није у камеру него мало у страну, тачно где треба. Наравно, ништа од тога не примети неизвежбано, око. Оно што код њега плени је невероватна природност, опуштеност, животност, што је и специфичност његове глуме. Највећи домен великих глумаца је да им гледалац верује.
Још нешто сам од њега научио. Каже: " Немој док снимаш увече гледати материјал ". Ја питам: ” Зашто, поправићу ”. А он: " Е видиш, то ти је грешка. Поправићеш оно што је било јуче, а то се неће римовати са оним што је данас. Додај само оно шта мислиш да ти треба. Немој ништа него да будеш нормалан, шта нормалније то боље. А најважнија је камера. Запамти, камера ти је као љубавница ". Питам: ” Зашто љубавница? ". ” Па код жене нема врдања него оно што она каже, а код љубавнице имаш један други однос, кажеш јој и оно што рођеној жени не би рекао. Жени не мораш, али камери мораш све да кажеш ".
И стварно, постоји неки еротски однос према камери. То ми глумци знамо. Кад камера почне да ради, ми то некако сами осетимо, има неко унутрашње око, то је као нека пријатна стварчица која нас слуша, која нам улази у душу. А ми добро знамо да је душа сакривена. Глумац не сме да крије, он мора да даје, као Бата. Гледалац то осећа и зато му верује.
Концентрацију коју има на - нема нико. Између два кадра сипа вицеве, зафркава се, само је њему до зезања, каже: ” Мораш да си опуштен, релаксиран, да се истопи она грчевитост. Али за десет секунди зна да се поново врати у улогу. Та трансформација, то је код њега нешто невероватно. И кад нисам имао посла долазио сам на сет да га гледам, и некако купим ту тајну ”.
Постали смо блиски пријатељи. Доста је пријатељстава у овом рату изгубљено, ми нећемо доживети да све то некако опет дође на своје, или ће доћи за педесет или сто година, када нас не буде било. Биће ово ипак нека заједница, а како ће се звати, потпуно је свеједно.
Кишобран мог покојног оца остао је код Бате, као неки симбол. Ишао сам за [[w:Београд|Београд]] преко [[w:Дубровник|Дубровника]]. Тата ме је возио на аеродром, падала је нека киша, и он ми да тај кишобран а ја све са тим кишобраном... Кад сам стигао у Београд јаве ми да је отац несрећно погинуо. Бата је то већ знао. На аеродрому ми изјави саучешће, ја њему поклоним онај кишобран и кажем: "Ово ми је од ћалета, он те је јако волео, па нек' остане код тебе". Нисам знао, и сада не знам, шта је порука тога, али ми се чинило да тај кишобран припада Бати. Нека геста, можда сулуда, смешна, необична, а мени драга. Тако да мој ћале сада живи с тим кишобраном код Бате. - ''(2010.)''|'''[[w:Ратко Полич|Радко Полич]]''', [[w:Словенија|словеначки и југословенски глумац]]}} </br>
{{цитат|Први пут смо се упознали на [[w:Филсмки фестивал у Пули|Пулском фестивалу]], мислим 1969., гдје сам био с ”Гравитацијом” Бранка Иванде, као почетник, студент друге године Академије. Он је већ био највећи [[w:Југославија|југославенски]] филмски глумац. Без обзира на то што је већ био легенда, био је страшно једноставан и присан, волео да се дружи са свима, па и непознатим филмским глумцима. Први пут смо заједно играли код његовог друга са класе [[w:Бранимир Тори Јанковић|Торија Јанковића]] филму [[w:Звезде су очи ратника|”Звезде су очи ратника”]]. Играли смо браћу, ја сам био партизан, а Бата онај други.
| |||