Велимир Бата Живојиновић — разлика између измена

Поред тога, Бата Живојиновић има једну врсту чародејства, он осећа сељачке ликове, типове, профиле у једној врсти рустикалне поетике. Нигде у нашем филму није тај сељак наш добио такву апотеозу у наизглед обичном, малом материјалу, у ситном дијалогу, ситној судбини, ситном неком детаљу из свакодневног живота, који се пришљамчи или шуња или приудене у те његове карактере. Али, са Батом нема шале. Он ради озбиљно, он ради непрестано, он иза себе има километре путовања и километре меланхоличних улазака и излазака из личности, из типова, из модела наше неизоставне и наше непрегледне свакодневне животне и људске судбине. Људска судбина, како би рекао [[w:fr:André Malraux|Малро]], јесте оно што Бату заокупља, што га чини артистички, али и етички одговорним. - ''(1978.)''|'''[[w:Милосав Буца Мирковић|Милосав Буца Мирковић]]''', [[w:Есеј|српски есејиста,]] [[w:Критичар|књижевни, позоришни и филмски критичар,]] [[w:Песник|песник,]] [[w:Проза|антологичар и прозаист]]}} </br>

 

 

{{цитат|Бата ​​Живојиновић je у филмску уметност крочио скромном улогом (ако нас сећање не вара од само неколико кадрова) у филму [[w:Песма са Кумбаре|"Песма са Кумбаре"]], [[w:Radoš Novaković|Радоша Новаковића]] 1955. године. Од тада, ако се изузму почетних седам година рада у [[w:Београдско драмско позориште|Београдском драмском позоришту]], стално је присутан на филмском платну, и богата хроника [[w:Филмски фестивал у Пули|Пулског фестивала]] показује како се разноврсно пожртвовано исказивао овај глумац. Бар три генерације режисера пресудније су обликовале наш филм: педесетих година - [[w:Radoš Novaković|Радош Новаковић]] и [[w:Столе Јанковић|Столе Јанковић]], шездесетих [[w:Александар Петровић (редитељ)|Александар Петровић]] и [[w:Живојин Павловић|Живојин Павловић]], седамдесетих - [[w:Милан Јелић (редитељ)|Милан Јелић]], [[w:Мића Милошевић|Мића Милошевић]], [[w:Горан Паскаљевић|Горан Паскаљевић]]. У њиховим филмовима Живојиновић је стална поуздана ставка, уметник без чијег доприноса и "заштитног" визуелног знака (филм је визуелна уметност, зар не?), није могуће замислити ове филмове. Када се данас на нашим филмским академијама говори о модерном изразу глумачком изразу на филму, примери глуме Бате Живојиновића могу послужити као упечатљива поука и путоказ.

У [[w:Партизанска ескадрила|”Партизанској ескадрили”]] имао сам проблеме са језиком, а Бата ме је увек исправљао у погледу дужина, које су различите у [[w:Српски језик|српском]] и [[w:Македонски језик|македонском]]. Успео сам да му то вратим кад смо у [[w:Република Македонија|Македонији]] радили [[w:mk:Црвениот коњ (филм)||”Црвеног коња”]]

и кад сам ја био његов [[w:Лектор|лектор]]. Он је савршено научио језик. Савршено! Чак је и у приватним разговорима, док смо разговарали у Македонији, говорио са људима [[w:Македонски језик|македонски]] и људи су га заволели. Њега и данас пола [[w:Република Македонија|Македоније]] воли, а друга половина га обожава. - ''(2010.)''|'''[[w:mk:Данчо Чевревски|Јорданчо Чевревски]]''', [[w:Глумац|македонски глумац]], [[w:Филмски продуцент|продуцент]], [[w:Професор|професор и]] [[w:Декан|декан]] на ФДУ у [[w:Скопље|Скопљу]]}} </br>

 

{{цитат|Било је дивно радити са [[w:Џон Вејн (глумац)|Џоном Вејном]] из партизанских филмова. Почео сам припремати [[w:У раљама живота|”У раљама живота”]] према књизи [[w:Dubravka Ugrešić|Дубравке Угрешић]]. Била су три љубавника из три нације. [[w:Хрвати|Хрвата]] је играо [[w:Раде Шербеџија|Раде Шербеџија]], [[w:Словенци|Словенца]] [[w:Ратко Полич|Радко Полич]], а [[w:Срби|Србина]] Бата Живојиновић. За то је требало прилагодити текст и ја сам [[w:Срђан Карановић|Срђану Карановићу]] факсом послао текст да ми га ”посрби”. Тако је Карановић, заправо аутор фамозне реченице ”сад ћу да те карам”. Бата ​​Живојиновић је тада био највећа звезда југословенског филма, појам партизана, то је као Џона Вејна довести у неку комедију. Мислио сам да ће му бити неугодно да то ради. Није било му неугодно, одмах је пристао и страшно га је то забављало.