Велимир Бата Живојиновић — разлика између измена

нема резимеа измене
(Повезница за филм Битка на Неретви)
'''[[w:Велимир Бата Живојиновић|'''Велимир Бата Живојиновић]]''']] (Јагодина, 5. јун 1933), српскибио ије југословенски и српски глумац. Играо је више од 400 филмских и телевизијских улога.
 
== Цитати ==
{{quote|”Ја„Ја и нисам глумац, ја сам знак. Неки теоретичари тврде да су филмски и телевизијски глумци знаци... Ми смо знаци, па од нас могу да направе знак питања и знак чуђења. Не знам да ли сам у томе успео. Када би постојао неки рецепт за то, ја бих се још мало потрудио.”}}
 
{{quote|[[w:Сергеј Бондарчук|Сергеј Бондарчук]], једини човек на свету који има Оскара и Орден Лењина, био је мој кунак, што на руском значи побратим. Знали смо се од раније, и живели смо осамнаест месеци у истој соби док смо снимали [[w:Битка на Неретви (филм)|Неретву]]. Он, [[w:Борис Дворник|Борис Дворник]] и ја. Врло често ме питају да ли сам имао у животу неки узор, а ја кажем — Бондарчук. Његови људски квалитети су такви да ја то никада нећу моћи да постигнем, а његова улога у филму ''Човекова судбина'' мени је била неки показатељ, неки врх. Дружећи се са њим желео сам да будем као он. Бондарчук је тада припремао ''Ватерло'' са [[w:Род Стајгер|Род Стајгер]]ом, и ту је требало да играм [[w:Наполеон|Наполеон]]овог посилног. То што нисам моја је грешка. Тада сам се приватно избрукао као никада у животу. Али, пустимо то. Побратима сам дочекао како доликује, овде у мојој Кораћици. Обојица са супругама, његова [[w:Ирина Скобцева|Скобцева]] и моја Лула. Тада сам испекао вола. И наравно, били смо у кондицији, пили смо добро домаће вино. Кад је то поодмакло, каже он да мора нешто да ми призна. Кажем: „Признај!” И он ми тада каже да је пореклом [[Срби]]н. Бака му је била Српкиња.”}}
 
{{quote|”Превише„Превише смеха је комедија, превише суза је трагедија... Права мера је уметност.”}}
 
{{quote|”У„У животу играш или главне или споредне улоге.”}}
 
{{quote|”Лично„Лично не познајем ниједног хероја, према томе не познајем ни себе.”}}
 
 
== Други о Велимиру Бати Живојиновићу ==
{{цитат|Без икаквог претјеривања, могу рећи да је Бата најзначајније име које се појавило у нашој кинематографији. Недосегнут глумац. Наше вријеме ће апсолутно моћи да се чита криз његове ликове. Прошао је епоху која ће се по њему памтити. - ''(2010.)''|'''[[w:Вељко Булајић|Вељко Булајић]]''', [[w:Редитељ|редитељ]] (2010)}} </br />
 
{{цитат|Бата је глумац који се може сагледати само у светским размерама. У нас, он је, хвала Богу, успео да добије место које заслужује и да на крају постане жива легенда. Са Батом сам нажалост играла мало, али и то је било више него довољно за једно драгоцено искуство. Била сам фасцинирана са којом је лакоћом радио оне сцене у филму ”[[w:Пас који је волео возове|Пас који је волео возове]]”, оне вратоломије на рингишпилу, на коњу и са магарцем, уопште свуда где је одбијао дублера. Он има неког спортског духа у стварању филма. То ради са радошћу и просто сам имала утисак да се тада добро забавља. Лакоћа и велика доза хумора коју носи у посао прија партнерима и целој екипи. Све то улепшава рад на филму, који је за мене лично, једна досадна технологија. Друго што ме је фасцинирало је, како је он лако заборављао све оне филмове који су били испод његових могућности. Умео је, што ја кажем, да се провуче кроз лош филм ”као пас кроз росу”, да га се једноставно ”отресе” и да се ништа од тога на њега не прими. Зато је он увек остао на врху. - ''(2010.)''|'''[[w:Светлана Бојковић|Светлана Бојковић]]''', [[w:српски глумац|српска и југословенска глумица]] (2010)}} </br />
 
{{цитат|Свака улога је добијала на томе што ју је Бата тумачио. Српско глумиште нема много својих Парнаса, непролазних, који дају печат свом времену. Један од Парнаса је свакако Бата Живојиновић. Врх. Громада. Иначе, човек огромног срца, саткан од доброте, козер, духовит, образован. Човек који воли људе, који хоће да помогне и кад му то не траже. Нема никога ко му се обратио, коме није, колико је могао, помогао. Никоме није рекао не. Такав је он човек. Од свега тога није имао никакве користи, него само главобоље и проблеме. Баш због тога што је такав, њему се верује и зато су његови ликови толико уверљиви. - ''(2010.)''|'''[[w:Вук Драшковић|Вук Драшковић]]''', [[w:српски писац|српски писац и политичар]] (2010)}} </br />
 
{{цитат|Бата Живојиновић је један од највећих глумаца које је наша земља икада имала... Бата је био омиљени глумац у мојој породици, као мачо, муж, супруг, партизан. Али био је он и сплеткарош, издајник, лопов. Гледала сам Бату поново и поново у различитим периодима своје младости. Живо се сећам његових филмова ”[[w:Валтер брани Сарајево|Валтер]]”, ”[[w:Диверзанти|Диверзанти]]”, ”[[w:Крвава бајка|Крвава бајка]]”, ”[[w:Узаврели град (филм)|Узаврели град]]”, ”[[w:Битка на Неретви (филм)|Неретва]]”, ”[[w:Сутјеска (филм)|Сутјеска]]”, ”[[w:Скупљачи перја|Скупљачи перја]]”, ”[[w:Мајстор и Маргарита (филм)|Мајстор и Маргарита]]”... То су све филмови који су на мене оставили дубок утисак. Из [[w:СФРЈ|Југославије]] сам отишла 1985. године. Желела сам да некако побегнем од те историје, да створим сопствену историју. Живим ван земље већ тридесетак година али тек сада видим да је та историја нешто што не може да се ”дилитује”, да се избрише, да је она део мене, део мог порекла, што свакако утиче на оно што радим. У последње време сам извела неколико радова под називом ”Балкан еротика”. То су радови који су у директној вези са нашом историјом, са мојим партизанским пореклом и филмовима у којима се то осећа. У свему томе има Бата своју улогу. Размишљала сам дуго са ким бих могла да га упоредим. Шта мислите о [[w:Роберт де Ниро|Роберт де Ниру]]? Мислим да је де Ниро најбоље поређење. - ''(2010.)''|'''[[w:Марина Абрамовић|Марина Абрамовић]]''', [[w:перформанс|српска уметница перформанса]] (2010)}}</br />
 
{{цитат|Кад говорим о Бати Живојиновићу, говорим заправо о својој младости. Био је један од најбољих глумаца оног времена и није било могуће снимити ниједан филм без њега. Већ је био легенда или ступ на коме је почивала југославенска кинематографија. Питам се како би изгледала ”[[w:Козара (филм из 1962)|Козара]]” без Бате, без оне главне сцене у филму кад руком задржава шиљак. Свугде је стварао пријатеље и сви су га вољели. Сјећам се ”[[w:Сељачка буна 1573. (филм)|Сељачке буне]]” и никада нећу заборавити како је живо донео један хисторијски лик из XVI стољећа. Није се знало ко боље јаше, Бата или наш стари каскадер Криштоф, у сцени битке, на том коњу са исуканом сабљом. После, кад сам почео радити америчке филмове и серије, предложио сам Бату редатељу серије ”[[w:en:War and Remembrance (TV miniseries)|Вјетрови рата]]” за улогу партизанског вође у једној од епизода. Серија је била међу најскупљима осамдесетих година и коштала је сто десет милиона долара; била је то ужасна свота у то вријеме. Бата је дошао и одиграо маестрално улогу партизанског капетана који прихвата неке одбегле логораше из [[w:Логор Аушвиц|Аушвица]]. Американци су били јако задовољни. Такве улоге биле су му већ у крви. Доживљавао је партизанског вођу као себе самог, њему је, у ствари, тада требало дати [[w:Партизанска споменица 1941.)|Партизанску споменицу]], јер је прошао и доживио цијелу ту ослободилачку борбу. - ''(2010.)''|'''[[w:Бранко Лустиг|Бранко Лустиг]]''', [[w:Категорија:Хрватски филмови|хрватски и]] [[w:Холивуд|холивудски]] [[w:филмски продуцент|филмски продуцент]], [[w:Оскар|добитник два ”Оскара”]] (2010)}} </br />
 
{{цитат|Данас је тешко замислити да је постојало време кад Бате Живојиновића није било. Да су постојали филмови, па чак и читава кинематографија, а да на платну није било Бате. На срећу, то није дуго трајало: Бата се појавио на време - пре више од тридесет година - и с платна не силази до дан-данас, ма шта да се тих година догађало са југословенском кинематографијом и са самим глумцем. Због тога уопште не мора да изгледа као реторика шаљива упадица једног југословенског критичара који је приметио да петнаестак последњих [[w:Филмски фестивал у Пули|пулских фестивала]], који се одржавају сваке године, протичу у знаку једне те исте дилеме: коме дати [[w:Златна арена|”Златну арену”]] за најбољу мушку улогу - Бати Живојиновићу или неком другом. - ''(1990.)''|'''[[w:ru:Черненко, Мирон Маркович|Мирон Черњенко]]''', председник Савеза филмских критичара [[w:Русија|Русије]] (1990)}} </br />
 
{{цитат|После толико филмова које смо заједно урадили, мислим да је он апсолутно верно одиграо улоге које сам написао. Имао сам осећај потпуног задовољства док сам га гледао у филмовима као што су: [[w:И Бог створи кафанску певачицу|”И Бог створи кафанску певачицу”]], [[w:Крај рата|”Крај рата”]], [[w:Сиви дом|”Сиви дом”]], [[w:Пас који је волео возове|”Пас који је волео возове”]], [[w:Чувар плаже у зимском периоду|”Чувар плаже у зимском периоду”]], [[w:Тигар (филм)|”Тигар”]], [[w:Балкан експрес|”Балкан експрес 1”]] и [[w:Балкан експрес 2|”2”]]... Једноставно , ако постоји нешто што би се назвало врхом глуме, то је Бата. Он је сваку своју улогу, без обзира на то да ли је главна или споредна, играо као да му ја најважнија у животу. Никада нисам чуо негативну критику на Батин рачун. То је не само зато што је потпун професионалац него човек који изузетно добро схвата шта је добио као сценарио, каква је то улога и шта му је задатак. Увек је био добро припремљен, и резултат тога јесте да ми је пружио потпуно задовољство као сценаристи, али пре свега као гледаоцу. О заједничком раду могу да кажем само да смо се разумевали без иједне једине речи. Прочита сценарио, негде се сретнемо и само се погледамо, и ја знам да је већ у потпуности спреман да то уради на најбољи могући начин.
 
Он поклања пажњу свему што је у вези с улогом, од ципела, чарапа и панталона до блузе, фризуре и шешира. Он потпуно улази у лик. Рецимо, за улогу путујућег каубоја у филму [[w:Пас који је волео возове|”Пас који је волео возове”]], ја сам му у разговору указао на један стварни лик по коме сам писао ову улогу, неког Вукојчића који је стварно радио на филму као [[w:Каскадер|каскадер]], а затим је давао представе по провинцији и по стадионима. Бата ​​је отишао код њега, гледао шта ради, како прави приредбе по провинцији, шта шапуће на уво коњима, а шта својој партнерки, потпуно га је ”скинуо” и ту улогу урадио сасвим другачије од свега до тада. То је један Бата изузетне топлине, припремљености за улогу и уверљивости у ономе што игра. Данас, кад се сетим те улоге, могу да га упоредим само са [[w:Ентони Квин|Ентонијем Квином]] у [[w:Федерико Фелини|Фелинијевом]] филму ”Улица”.
Као што рекох, поред тога што му је господ Бог подарио невероватну меру раскошног талента, он је сваку своју улогу, а имао их је неколико стотина, спремао и тако се уживљавао у њу као да му ја прва, једина и најбоља. - ''(2010.)''|'''[[w:Гордан Михић|Гордан Михић]]''', [[w:Сценариста|сценариста]] (2010)}} </br />
 
{{цитат|Он је један јак човек, мудар, умиљат кад хоће. Некад и није тако сладак, уме да буде оштар, понекад груб. Али ја му страшно верујем, знам да ће ми много помоћи. Он се ослања на свој инстикт и зато у тренутку кад стане пред камеру постаје моћан. Он је мајстор крупног плана. Он је и господин и сељак и зликовац и интелектуалац, он се трансформише у бескрај. У томе му нема премца у нашем филму. Бата може да се пореди само са светским глумцима какав је, рецимо, [[w:Џек Николсон|Џек Николсон]]. - ''(2010.)''|'''[[w:Неда Арнерић|Неда Арнерић]]''', [[w:српски глумац|српска и југословенска глумица]] (2010)}} </br />
 
{{цитат|За моју генерацију и мене био је више од глумца, био је Бата - увек нешто што је превазилазило једну глумачку судбину, нека врста иконе времена једне државе, једног великог система, једне идеологије. Био је први међу једнакима. Али је уливао највише поверења у сусрету са народом. Био је народни посланик партије на власти, и то на јакој власти. У време кад је нас неколико одлучило да сними филм [[w:Лепа села лепо горе|”Лепа села лепо горе”]], мени је запала дужност да разговарам са Батом за улогу Гвоздена, која му је била некако и намењена. Пошто је филм имао доста политичких теза, мене је јако занимало како ће он реаговати. Кад је прочитао сценарио позвао ме је телефоном и рекао: ”Бог те, ово је један јако добар сценарио! Ово може да буде један велики филм српске кинематографије”. Прошло је од тада доста времена и тај филм, који је пун симбола, стварно је заузео веома значајно место. Бата је том улогом завршио један лик који га је пратио током целе каријере, лик ратника, партизана, борца против фашизма, народног хероја. - ''(2010.)''|'''[[w:Драган Бјелогрлић|Драган Бјелогрлић]]''', [[w:српски глумац|српски и југословенски глумац]] (2010)}} </br />
 
{{цитат|Избор Бате за улогу Гвоздена у филму [[w:Лепа села лепо горе|”Лепа села лепо горе”]] био је логичан, органски. Бата је човек који припада неким другачијим временима. Направио је од Гвоздена заиста невероватну улогу. Бата је најспецифичнији човек с којим сам радио. Има много великих глумаца и највећи део њих ради за себе, а Бата је човек који ради за филм, за екипу. Он схвата да је филм колективна уметност, ваљда је зато социјалиста. - ''(2010.)''|'''[[w:Срђан Драгојевић|Срђан Драгојевић]]''', [[w:Редитељ|редитељ]] (2010)}} </br />
 
{{цитат| [[w:Живојин Павловић|Жика Павловић]] и ја били смо заједно на [[w:Универзитет уметности у Београду|Примењеној академији]] и много смо причали о [[w:Филм|филму]] баш у време када је Жика спремао [[w:Повратак (филм из 1966)|”Повратак”]]. Једна од Жикиних идеја била је да у филму споји професионалне глумце и натуршчике. Од професионалаца је прво ангажовао Бату, и мислим да је то било пресудно за филм. Бата ​​је физички одговарао, имао је појаву, нешто између суровог и племенитог, практично два лица. Због око шездесет одсто натуршчика, типова који никада нису видели филм, Жики је требао Бата, врхунски професионалац, који је имао нешто мангупско у себи. Својом појавом он је могао да се изједначи са овим типовима. Ону чувену сцену обарања руке снимали смо у једној крчми код [[w:Ново гробље (Београд)|Новог гробља]], заборавио сам како се звала. Бата ​​је обарао руку са неким типом у шареној мајици, а ми смо били навијачи.
Бата ​​се сасвим уклопио у тај миље, као неко ко се вратио са робије и одмах суочио са ништавилом. [[w:Повратак (филм из 1966)|”Повратак”]] је отворио перспективу која ће тек касније да се покаже као наша стварност.
 
Бата ​​је имао ореол. Још у Ваљеву причао ми је песник [[w:Петар Пајић|Пера Пајић]] виц. Последње речи [[w:Адолф Хитлер|Адолфа Хитлера]] биле су: "Убијте’Убијте Бату Живојиновића"Живојиновића’. - ''(2010.)''|'''[[w:Љубомир Поповић|Љуба Поповић]]''', [[w:Списак српских сликара|српски сликар]] (2010)}} </br />
 
{{цитат|Бата Живојиновић је, онако како га ја видим, нека врста персонификације југословенског филма. Та фигура, та личност, апсолутно је нераздвојива од југословенске кинематографије, и као такав, Бата ће остати у историји. Он је [[w:Клинт Иствуд|Клинт Иствуд]] нашег екрана. Када је 1986. била велика изложба југословенског филма у [[w:Центар Жорж Помпиду|”Центру Жорж Помпиду”]], у чувеном ”Бобуру”, позвао ме је директор тамошњег филмског програма, [[w:fr:Jean-Loup Passek|Жан Лу Пасек]], да за изложбу направим плакат. Ставио ми је на располагање масу фотографија, разноразних кадрова, глумаца... Требало је да сложим тај феномен, југословенски филм представити једном једином иконом и ја сам се, без предомишљања, одлучио за кадар великог скока из филма [[w:Три (филм)|"Три"]] [[w:Александар Петровић (редитељ)|Саше Петровића]]. Бата просто искаче из кадра у том филму. Ја сам учинио да он искаче из тог плаката... просто вам скаче за врат. Та енергија, дакле, ако хоћете, нека агресивност тог скока учинила ми се врло погодном да пренесе дух нашег филма, који је више обојен том виолентном, него рецимо сентименталном страном. - ''(2010.)''|'''[[w:Владимир Величковић|Владимир Величковић]]''', [[w:Сликар|српски сликар]] (2010)}} </br />
 
{{цитат|[[w:Амбиваленција|Амбиваленција]] би била ретка особина појединих глумаца да заправо немају својство зависности од једног одређеног профила. То је изразита особина Бате Живојиновића. Ја сам се у то уверио, он је код мене снимао различите улоге, од епизода до већих и озбиљнијих улога. Ја сам се чудио да уопште постоји такав глумац који тако равноправно може да артикулише себе као позитивца и као негативца. И наравно, у међупростору да се артикулише у низу прелазних модалитета. Дакле, није било нијансе коју од њега нисте могли добити. Било је довољно мало поразговарати са њим, и то врло једноставним језиком, без неке велике анализе, и он је схватао муњевито. У лету је схватао ствар. И могли сте бити сигурни да ћете, кад Бата уђе у кадар, добити оно што желите. И не само то - увек ћете добити и нешто приде. Било је евидентно да између Бате који игра улогу, који изговара научене и са моје стране написане речи, и онога што ради у животу, постоји један апсолутни континуитет. Не постоји никаква разлика у том валеру. То ме је просто одушевило. Гледалац не зна када Бата глуми, а када стварно реагује. То га легитимише као глумца за кога важи оно правило које су знали глумци старијих генерација. Нарочито [[w:Виктор Старчић|Виктор Старчић]], који је волео да понавља: ”Нема малих улога, има само малих глумаца”.
Ако усвојимо [[w:Албер Ками|Камијеву]] тезу да је људска егзистенција фундаментално апсурдна, онда је глума можда најуаутентичнији вид људског понашања. Јер сви смо ми у извесној мери глумци и антиглумци. Глумац само то тематизује на начин који је транспарентан, видљив. Бата је, мислим, више интуитивно него интелектуално постигао виртуозитет у осцилацији између те две крајности. Због тога су неизбројни валери које он реализује у артикулацијама нарочито оних профила који се налазе имеђу крајњих физиономија јунака и антијунака, позитивца и негативца, човека и нечовека, хероја и кукавице... То је свакако предмет за посебну студију којом би филмска критика и филмска теорија могле да се позабаве. Нарочито феноменологија филмске глуме у којој би Бата, са својим улогама и својим глумачким профилом, био изванредан медијум. - ''(2010.)''|'''[[w:Ђорђе Кадијевић|Ђорђе Кадијевић]]''', [[w:Редитељ|српски редитељ]], [[w:Сценариста|сценариста]], [[w:Историчар уметности|историчар уметности и]] [[w:Ликовни критичар|ликовни критичар]] (2010)}} </br />
 
{{цитат|
 
И стварно, постоји неки еротски однос према камери. То ми глумци знамо. Кад камера почне да ради, ми то некако сами осетимо, има неко унутрашње око, то је као нека пријатна стварчица која нас слуша, која нам улази у душу. А ми добро знамо да је душа сакривена. Глумац не сме да крије, он мора да даје, као Бата. Гледалац то осећа и зато му верује.
Концентрацију коју има на - нема нико. Између два кадра сипа вицеве, зафркава се, само је њему до зезања, каже: ” Мораш да си опуштен, релаксиран, да се истопи она грчевитост. Али за десет секунди зна да се поново врати у улогу. Та трансформација, то је код њега нешто невероватно. И кад нисам имао посла долазио сам на сет да га гледам, и некако купим ту тајну ”.
 
Постали смо блиски пријатељи. Доста је пријатељстава у овом рату изгубљено, ми нећемо доживети да све то некако опет дође на своје, или ће доћи за педесет или сто година, када нас не буде било. Биће ово ипак нека заједница, а како ће се звати, потпуно је свеједно.
 
Кишобран мог покојног оца остао је код Бате, као неки симбол. Ишао сам за [[w:Београд|Београд]] преко [[w:Дубровник|Дубровника]]. Тата ме је возио на аеродром, падала је нека киша, и он ми да тај кишобран а ја све са тим кишобраном... Кад сам стигао у Београд јаве ми да је отац несрећно погинуо. Бата ​​је то већ знао. На аеродрому ми изјави саучешће, ја њему поклоним онај кишобран и кажем: "Ово ми је од ћалета, он те је јако волео, па нек' остане код тебе". Нисам знао, и сада не знам, шта је порука тога, али ми се чинило да тај кишобран припада Бати. Нека геста, можда сулуда, смешна, необична, а мени драга. Тако да мој ћале сада живи с тим кишобраном код Бате. - ''(2010.)''|'''[[w:Ратко Полич|Радко Полич]]''', [[w:Словенија|словеначки и југословенски глумац]] (2010)}} </br />
 
{{цитат|Бата има једну врсту позитивне енергије коју скоро заразно преноси на околину, нарочито на партнере. То из њега навире као лава, он је човек вулкан, вулкан који за собом вуче целу екипу. Има једна дивна прича која се везује за Бату коју ми је причао један други велики глумац. Каже: "Ја не знам да ли сам добар глумац или не, али знам да сам одличан вучни коњ". Ето, то је Бата за сваку екипу, за сваки пројекат у коме учествује. Он дакле није учесник него рођени лидер. А ту је главна енергија. Кратко и јасно, беспримерна енергија, коју је он у стању да преточи у велику глумачку поруку. - ''(2010.)''|'''[[w:Ирфан Менсур|Ирфан Менсур]]''', [[w:српски глумац|српски глумац]] (2010)}} </br />
 
{{цитат|[[w:mk:Црвениот коњ (филм)|”Црвени коњ”]] је био мој дебитантски филм у коме је Бата играо главну улогу, Бориса Тушева. Тако се догодило да сам у филм ушао са Батом и то је била чињеница од пресудног значаја. За мене је то било фантастично. Играо је ту улогу тако што је потпуно ушао у филм, као да је све то било написано за њега. Његово искуство и његова сигурност дали су ми драгоцену предност. Можда је једна од ствари, која нас је могла и ограничити у раду, био језик. Било је потребно да Бата савлада [[w:Македонски језик|македонски језик]], да би звучао аутентично и уверљиво. Кад сада гледам тај филм Бата ми звучи фантастично, невероватно. Нисам видео неког ко је остварио овакву улогу на македонском језику.
Са снимања [[w:mk:Црвениот коњ (филм)|”Црвеног коња”]] памтим још и ово. Део филма који се дешава у [[w:Узбекистан|Узбекистану]] нисмо у то време могли да радимо тамо, него нам се указала прилика да снимамо у једном сасвим сличном амбијенту [[w:Пустиња|пустиње]] у [[w:Кина|Кини]]. У [[w:Пекинг|Пекингу]] смо се уверили у Батину популарност. Толика је била та популарност да није смео да изађе на улицу него је остајао у хотелу. Из Пекинга смо летели авионом једно четири сата, па онда комбијем још тридесет сати дубоко у пустињу, док нисмо стигли на место снимања. Ништа, равница, пустиња, нигде никога. Одједном иза неких [[w:Дина (рељеф)|дина]] појави се неки човек, загледа се у Бату и нестаде. После пет минута почели су буквално из песка да ничу људи (тамо се живело у [[w:Земуница|земуницама]]) и да пљескају и наглас скандирају ”Бата, Бата”! Опет је настала иста гужва као да смо у Пекингу, то је трајало сатима и нисмо могли да снимамо. То је нека невероватна популарност, коју доживљавам као једну врсту симбола, неку врсту оживелог мита. Уосталом, такав мит био је већ изграђен у нас. Бата ​​је симбол и синоним српског и југословенског филма - Бата национале. - ''(2010.)''|'''[[w:Столе Попов|Столе Попов]]''', [[w:Редитељ|македонски редитељ]] (2010)}} </br />
 
{{цитат|У [[w:Балкан експрес|”Балкан експресу”]] смо радили дан и ноћ, имали врло кратке паузе за одмор и почињали у шест ујутро. Била је потрага по хотелу и тешко смо скупљали екипу. Једини ко је и пре шест ујутро био спреман, у костиму, нашминкан и са текстом у руци био је - Бата. Све то најбоље говори о његовом односу према раду. Од текста се, иначе, није одвајао. На почетку је пажљиво прочитао књигу снимања и тражио један мали разговор. Није наметао своја решења и оно што бисмо се договорили изводио је на најбољи могући начин. Често је иамо јако добре идеје, од којих би му неке синуле у току самог снимања. Понекад би направио неку малу глумачку досетку или добар штос и то је било драгоцено. Многи дебитанти су пред Батом имали велику трему, али се догађало да су највећу могућу помоћ имали баш од њега. То је била једна врста академије. Бата ​​зна много о филму и не покрива само глуму. Тачно зна како функционишу светло и тон, познате су му многе редитељске финесе и тајне. На снимању не отима простор за себе, него напротив, допуњава заједнички допринос. Упорност коју Бата показује већ више од пола века достојна је дивљења и то чини основ сваког пријатељства. Са Батом се не видите три-четири године, али кад се сретнете, изгледа као да сте се јуче растали. За споменике има времена, али онај ко буде правио споменик Бати Живојиновићу мораће да зна да је један од његових носећих стубова била његова Лула. Кад год би Бата застао она је била ту да га поново гурне у ватру. Зато Бата оволико и траје. - ''(2010.)''|'''[[w:en:Branko Baletić|Бранко Балетић]]''', [[w:Редитељ|српски и црногорски редитељ]], директор ”Црногорске кинотеке” (2010)}} </br />
 
{{цитат|Са Батом сарађујем од филмова [[w:Сок од шљива|”Сок од шљива”]], [[w:Балкан експрес|”Балкан експрес”]] и [[w:Балкан експрес 2|”Балкан експрес 2”]] и то по природи мог посла, углавном на музичким деловима. Ја сам мислио да он нема много везе са музиком јер сам га гледао у партизанским филмовима, као и у улогама руралних типова, као што је била она у [[w:Сок од шљива|”Соку од шљива”]], где је одлично играо неког политичара који потиче са села. Био му је довољан само један потез ноктом, кад после ручка чачка зубе, па да открије цео тај карактер. Али већ у филму [[w:Балкан експрес|”Балкан експрес I”]], где је свирао тубу, видео сам да му плејбек иде лако и природно, испумпавао је то савршено. У другом наставку тог филма била је другачија подела, тамо он свира трубу, а [[w:Александар Берчек|Берчек]] саксофон. То је већ био неки џез. Доста сам радио са њима и тај плејбек је испао тако феноменално да га и данас показујем студентима.
А да има и слуха и глас, схватио сам кад је требало да пева шлагер ”Љубав, ах љубав је то”. Питао сам га је л' може. Па наравно. И онда сам написао, пола за њега а другу половину за [[w:Оливера Марковић|Оливеру Марковић]], дао му неку демо-касету да мало слуша код куће и опет је испало тако добро да сам песму ставио на [[w:Компакт диск|"CD"]] моје филмске музике. Убрзо је постао хит. Нисам могао ни да сањам. Бата ​је такав. У свему фантастичан. - ''(2010.)''|'''[[w:Зоран Симјановић|Зоран Симјановић]]''', [[w:Композитор|српски композитор музике за филм и позориште, и]] [[w:Професор|професор на]] [[w:Факултет драмских уметности у Београду|ФДУ у Београду]] (2010)}} </br />
 
{{цитат|О Бати Живојиновићу говорити, Бату Живојиновића гледати, слушати, души је драго, што би рекла [[w:Исидора Секулић|Исидора Секулић]]. Зашто? Зато што је Бата истовремено један велики остваривач улога и један једини лик. Оно што је у његовом свакодневном животу егзистенцијално то се прелива у његов уметнички живот, у његове различито профилисане улоге. Бата ​​располаже једном врстом фотогеније не да би се исликавао и одсликавао него да би на екрану живео један свој дубоки живот. Он не студира улоге, он не буба улоге, он не учи улоге. Он је у тим улогама од самог свог почетка, јер оне припадају његовој животној и уметничкој егзистенцији. То је занимљив и велики феномен.
Поред тога, Бата Живојиновић има једну врсту чародејства, он осећа сељачке ликове, типове, профиле у једној врсти рустикалне поетике. Нигде у нашем филму није тај сељак наш добио такву апотеозу у наизглед обичном, малом материјалу, у ситном дијалогу, ситној судбини, ситном неком детаљу из свакодневног живота, који се пришљамчи или шуња или приудене у те његове карактере. Али, са Батом нема шале. Он ради озбиљно, он ради непрестано, он иза себе има километре путовања и километре меланхоличних улазака и излазака из личности, из типова, из модела наше неизоставне и наше непрегледне свакодневне животне и људске судбине. Људска судбина, како би рекао [[w:fr:André Malraux|Малро]], јесте оно што Бату заокупља, што га чини артистички, али и етички одговорним. - ''(1978.)''|'''[[w:Милосав Буца Мирковић|Милосав Буца Мирковић]]''', [[w:Есеј|српски есејиста,]] [[w:Критичар|књижевни, позоришни и филмски критичар,]] [[w:Песник|песник,]] [[w:Проза|антологичар и прозаист]] (1978)}} </br />
 
{{цитат|Увек сам имала утисак да Бату познајем дуже него што сам га познавала и да сам играла са њим више него што јесам. Такав утисак ствара он сам. Знам га од своје петнаесте године али сам први пут играла са њим у филму [[w:И Бог створи кафанску певачицу|”И Бог створи кафанску певачицу”]] редитеља Јована Живановића. Тада сам упознала друго лице Бате Живојиновића, јер је и филм био другачији од свега што је он до тада радио. Ту је играо заљубљеног младог човека, нежног и врло емотивног, коме се дешава несрећна љубав према кафанској певачици која га исто воли, али ту љубав не могу да остваре због различитог схватања живота и става околине. Тада сам видела како се Бата озбиљно припрема за снимање и даје пример професионалног односа према позиву. Догађало се да дође на снимање и ни са ким не проговара, да седи негде са стране и потпуно изолован мучи неку своју муку. После би улога природно излазила. Још сам нешто научила: свака се улога, велика или мала, пожељна или не, игра целим бићем. Нема препреке коју глумац не може да савлада у раду са партнером. Тако смо савладали све препреке и филм је имао много успеха. У оно време био је рекордер у гледаности. Чини ми се да још увек има вредности, да изазива емоције и да је права студија друштва какво је било пре, и какво ће бити после тог филма. - ''(2010.)''|'''[[w:Вера Чукић|Вера Чукић]]''', [[w:српски глумац|српска глумица]] (2010)}} </br />
 
{{цитат|Ни једна теорија, хладна дистанцирана, не може да зароби значај који Бата има за историју југословенске кинематографије. Спискови филмова, набрајање улога, цитирање реплика, подсећање на омиљене сцене, копање по његовој богатој филмографији за неким мање слављеним, а пажње вредним ролама - све је то маргинално пред дубоким трагом који је Бата оставио у нашој кинематографији, а ваљало да би га опишемо.Како? Напросто, Бата је у нашем филму више од глумца. Он је [[w:Кинематографија|кинематографија]] лично. - ''(2010.)''|'''[[w:Димитрије Војнов|Димитрије Војнов]]''', [[w:Драматург|српски драматург,]] [[w:Scenarista|сценариста и филмски критичар]] (2010)}} </br />
 
{{цитат|Бата ​​Живојиновић je у филмску уметност крочио скромном улогом (ако нас сећање не вара од само неколико кадрова) у филму [[w:Песма са Кумбаре|"Песма са Кумбаре"]], [[w:Radoš Novaković|Радоша Новаковића]] 1955. године. Од тада, ако се изузму почетних седам година рада у [[w:Београдско драмско позориште|Београдском драмском позоришту]], стално је присутан на филмском платну, и богата хроника [[w:Филмски фестивал у Пули|Пулског фестивала]] показује како се разноврсно пожртвовано исказивао овај глумац. Бар три генерације режисера пресудније су обликовале наш филм: педесетих година - [[w:Radoš Novaković|Радош Новаковић]] и [[w:Столе Јанковић|Столе Јанковић]], шездесетих [[w:Александар Петровић (редитељ)|Александар Петровић]] и [[w:Живојин Павловић|Живојин Павловић]], седамдесетих - [[w:Милан Јелић (редитељ)|Милан Јелић]], [[w:Мића Милошевић|Мића Милошевић]], [[w:Горан Паскаљевић|Горан Паскаљевић]]. У њиховим филмовима Живојиновић је стална поуздана ставка, уметник без чијег доприноса и "заштитног" визуелног знака (филм је визуелна уметност, зар не?), није могуће замислити ове филмове. Када се данас на нашим филмским академијама говори о модерном изразу глумачком изразу на филму, примери глуме Бате Живојиновића могу послужити као упечатљива поука и путоказ.
Сваком послу, и количински замашној улози у [[w:Столе Јанковић|Јанковићевом]] [[w:Трен)|”Трену”]] и дословној епизоди у [[w:Милан Јелић (редитељ)|Јелићевом]] [[w:Тигар (филм)|”Тигру”]], и главној улози у неком акционом спектаклу који своју драматургију дугује стрипу, као и сложеном лику препуном драмског набоја, Живојиновић прилази с подједнаком одговорношћу. Управо на [[w:Фестивал глумчких остварења Филмски сусрети|”Филмским усретима у Нишу”]], од петнаест одабраних филмова седам доносе остварења Бате Живојиновића. Готово целокупни распон жанровских одлика заступљен је у овим филмовима и, по том распону, Живојиновић данас у нашем филму нема премца.
Живојиновић је неосетно, у колективној свести поштовалаца филма, постао један од симбола нашег времена, глумац у чијем лику је многа савремена филмска тема исказала своју драматичност. - ''(1978.)''|'''Милан Влајчић''', [[w:Критичар|српски филмски критичар]] (1978)}} </br />
 
{{цитат|За ову нашу земљу Србију кажу да пати од кратког памћења када су историјски догађаји и култура у питању. Бата нас је све зезнуо и траје већ два века. Оно што му никада није недостајало јесте тај мангупски, шмекерски приступ. Одувек је био мангаш са [[w:Београд|београдског]] асфалта.
Има једна кључна реч, његова последња реч у сваком разговору: ”Готово”. То је реч која је ушла његову каријеру. Бата је глумац и човек кратких ударних речи. Па би се у српском језику реч ”легенда” могла заменити речју ”Бата”. Али то ”Бата” значи и ”Човек, бре”. Он је заиста човек, такав је одувек. Он се није променио, остао је исти. Та жица хуманости остала ја њему до дан-данас. Он је глумац који је потекао из дубине своје душе, из свог детињства, из нечега што и данас плени. - ''(2010.)''|'''[[w:Дарко Бајић|Дарко Бајић]]''', [[w:Редитељ|српски редитељ]] (2010)}} </br />
 
{{цитат|Желео бих да о Бати Живојиновићу говорим веселим гласом, јер је он то заслужио. Што се популарности тиче, он је тај појам проширио. То значи бити атрактиван и привлачан а не бити површан. У томе је тајна Батине популарности. Био сам срећан што познајем човека кога воли толико људи. И он је у тој срећи уживао. Он је филмски јунак нашег времена. По мом мишљењу, најбоље улоге остварио је не у спектаклима него у мањим филмовима и мањим улогама, у скромним пројектима, рецимо са [[w:Здравко Шотра|Шотром]] и у серијама на телевизији, које су могли подједнако волети и један Србин и и један Хрват и један Кинез.
Бата ​​је личио на човека који ни у филму ни у животу нема проблема. Таквог глумца нисам срео. Глумци обично кукају, плачу, муче се, пренемажу, исповедају се. Тако нешто никада нисам чуо од Бате. Он није мистификовао занат, схватио је на време шта је његов квалитет. Побећи на време из позоришта и остварити се на филму био је знак ваљаног избора и велике мудрости. Бата ​​је најбољи израз нашег времена. Он има све врлине и све недостатке свог времена, и зато је његов јунак не само на филму него и у животу. Нисам се много дружио са њим. Долазио је на [[w:Радио-телевизија Србије|телевизију]] у време кад сам ја тамо био уметнички директор. Радили смо заједно неке филмове и то је за мене увек била велика радост. Онда смо помало свраћали у ”Мадеру”. Али сам упамтио једну ствар, која не личи ни на мене ни на Бату, а занимљива је. Када смо завршили серију [[w:Сиви дом|”Сиви дом”]], питао ме је на ”последњој клапи” куда ћу после снимања. Појма немам, кажем ја. ”Ајде са нама у [[w:Кораћица|Кораћицу]]”. То је било два дана пред [[w:Нова година|Нову годину]] и ми смо та два дана провели заједно у Кораћици. Ту сам први пут видео Бату ”иза завесе”. Био је то други човек. То више није био онај Бата без проблема него врло осећајно биће, са много питања, са много не само уметничке него и животне забринутости. То је био Бата у другом светлу, који ни издалека није без проблема. Бата је умео да буде изузетан пријатељ онима које је сматрао да заслужују његово пријатељство, као што је био потпуно незаинтересован за људе који са њим немају никакву сличност.
 
Глумац увек губи у политичком ангажману, па је изгубио и Бата. Не да је он лично нешто изгубио, него је изгубио много времена, које је могао да посвети нечем другом. Било би корисније да је снимао филмове. Био је потребнији политици него она њему. - ''(2010.)''|'''[[w:Мухарем Первић|Мухарем Первић]]''', [[w:Есеј|српски есејиста,]] [[w:Критичар|књижевни и позоришни критичар]] (2010)}} </br />
 
{{цитат|Срећан сам што ми се пружила да га упознам. Од њега сам много научио о послу, али и неким другим стварима. Зар је мало играти поред звезде, која је са друге стране, скроман човек и изузетан другар? Највише ме је фасцинирало то, што је све радио са неком несхватљивом лакоћом. Кад смо снимали [[w:Партизанска ескадрила|”Партизанску ескадрилу”]] имао сам страшну трему, јер је моје искуство било мало. Нарочито ме је збуњивало што смо једну сцену много пута понављали, а ја нисам знао зашто, нити сам добијао неке нове инструкције. Нисам знао шта не ваља и шта треба да урадим, да би било боље. А, Бата ​​је све то радио и говорио ми да не бринем, да тако мора. Кад смо некако завршили, рекао је: ”Био си супер!”. А ја мислио да сам био катастрофалан. После мене је снимао [[w:Љубиша Самарџић|Љубиша Самарџић]] и направио 35 дублова, и онда сам се утешио. Схватио сам да постоји неки инстинкт који режисеру говори кад је добар дубл и да на то не треба да се обазирем.
Кад смо снимали бекство са [[w:Мостар|мостарског аеродрома]] мислио сам да ће дублер-пилот да полети са авионом у који ускачемо нас двојица. Али Бата није ​​хтео ни да чује за
[[w:Каскадер|дублера]]. Запрепастио сам се кад сам видео да Бата почиње да рула по писти и хвата залет. Препао сам се страшно да ће стварно да полети и да ће бити ко зна шта, али Бата се само слатко смејао. Све је испало добро да боље бити не може.
У [[w:Партизанска ескадрила|”Партизанској ескадрили”]] имао сам проблеме са језиком, а Бата ме је увек исправљао у погледу дужина, које су различите у [[w:Српски језик|српском]] и [[w:Македонски језик|македонском]]. Успео сам да му то вратим кад смо у [[w:Република Македонија|Македонији]] радили [[w:mk:Црвениот коњ (филм)||”Црвеног коња”]] и кад сам ја био његов [[w:Лектор|лектор]]. Он је савршено научио језик. Савршено! Чак је и у приватним разговорима, док смо разговарали у Македонији, говорио са људима [[w:Македонски језик|македонски]] и људи су га заволели. Њега и данас пола [[w:Република Македонија|Македоније]] воли, а друга половина га обожава. - ''(2010.)''|'''[[w:mk:Данчо Чевревски|Јорданчо Чевревски]]''', [[w:Глумац|македонски глумац]], [[w:Филмски продуцент|продуцент]], [[w:Професор|професор и]] [[w:Декан|декан]] на ФДУ у [[w:Скопље|Скопљу]] (2010)}} </br />
 
{{цитат|Одиграо je читаве друштвене слојеве добрих, лоших и обичних јунака на модеран начин који се допао публици. Красе га храброст и духовитост. Сва његова глума је трагање за сновима. Одише животним оптимизмом, и зато је постао идол маса. Натерао је чак и [[w:Јосип Броз Тито|Тита]] да заборави протокол када је пред свима причао вицеве ​​о њему. Било је једно такво незаборавно вече на [[w:Национални парк Бриони|Брионима]], Тито се зацењивао од смеха и говорио "Немој, немој више ...".
Нисам, нажалост, много играла са њим. Први наш заједнички филм је био, данас једна готово заборављена копродукција, [[w:Олд Шетерхенд|”Олд Шурехенд”]], овде преведен као [[w:Лавиринт смрти|”Лавиринт смрти”]]. Играли смо запажене улоге са [[w:en:Stewart Granger|Стјуартом Гренџером]] и [[w:Милан Срдoч|Миланом Срдочем]]. Он је играо неког опасног момка, ја неку бандиткињу. Снимали смо у [[w:Берлин|Берлину]], и он је држао целу екипу својим чувеним вицевима. Други пут смо се срели у филму [[w:Брат доктора Хомера|”Брат доктора Хомера”]]. Ту је опет био опасан момак, а ја нека заљубљена болничарка. Највише смо се, међутим, дружили у нашем глумачком [[w:Удружење филмских глумаца Србије|Удружењу]]. Он га је основао, био је и председник. Било је друго време, тада нисмо мислили о социјалном статусу и о пензијама, али и о томе је водио рачуна.
Све ово не би постигао без своје животне сапутнице Луле која је, као [[w:Пенелопа|Пенелопа]], чекала свог јунака дође као победник. - ''(2010.)''|'''[[w:Јелена Жигон|Јелена Жигон]]''', [[w:српски глумац|српска глумица]] (2010)}} </br />
 
{{цитат|Бата Живојиновић је импресиван глумац, један од најбољих с којима сам радио. Он, напросто, одједном, осети шта треба да уради, и то боље него што сам ја замишљао! - ''(1972.)''|'''[[w:de:Bernhard Wicki|Бернар Вики]]''', [[w:Редитељ|немачки редитељ]] (1972)}} </br />
 
{{цитат|Било је дивно радити са [[w:Џон Вејн (глумац)|Џоном Вејном]] из партизанских филмова. Почео сам припремати [[w:У раљама живота|”У раљама живота”]] према књизи [[w:Dubravka Ugrešić|Дубравке Угрешић]]. Била су три љубавника из три нације. [[w:Хрвати|Хрвата]] је играо [[w:Раде Шербеџија|Раде Шербеџија]], [[w:Словенци|Словенца]] [[w:Ратко Полич|Радко Полич]], а [[w:Срби|Србина]] Бата Живојиновић. За то је требало прилагодити текст и ја сам [[w:Срђан Карановић|Срђану Карановићу]] факсом послао текст да ми га ”посрби”. Тако је Карановић, заправо аутор фамозне реченице ”сад ћу да те карам”. Бата ​​Живојиновић је тада био највећа звезда југословенског филма, појам партизана, то је као Џона Вејна довести у неку комедију. Мислио сам да ће му бити неугодно да то ради. Није било му неугодно, одмах је пристао и страшно га је то забављало.
Он је мени после говорио да му се знало десити у Београду да уђе у тролејбус и да се цијели тролејбус окрене ка њему и каже: ”Сад ћу да те карам!”. Ја не знам да ли је то истина, чисто сумњам да Бата улази у тролејбусе, али ми је причао кинооператер из [[w:Загреб|загребачког]] "Мосор-кина", гдје је филм јако дуго играо, да је сваког дана долазио неки човјек, шутке гледао филм до те сцене, а онда синхроно са Батом изговарао цијели текст, па се онда опет смирио и гледао филм до краја.
 
Има још једна ствар везана за Бату, овога пута за [[w:Валтер брани Сарајево|Валтера]]. Већ годинама предајем на једном универзитету у [[w:Сједињене Америчке Државе|Америци]]. Увек сам имао десет- петнаест студената из [[w:Кина|Кине]]. Чим се упознамо питају ме да ли сам заиста "из земље Валтера" и то разгорачених очију и са осмехом на лицу, као да сам из обећане земље, из неке свете земље! Својим очима сам видео како Батин мит живи и код клинаца и то оних који су отишли на Запад да студирају филм . - ''(2010.)''|'''[[w:Рајко Грлић|Рајко Грлић]]''', [[w:Редитељ|хрватски редитељ]] (2010)}} </br />
 
{{цитат|Сачекао ме је у мом првом филму. Тресла сам се као прут када сам дошла првог дана. Прво, зато што је он некако кабаст, увек ми је деловао виши него што јесте, а ја да сам мања него што јесам. Друго, он говори гласно и смеје се. Упознала сам једног нежног, увиђавног човека, све супротно од онога што сам очекивала. У том првом филму, који је звао [[w:Кошава (филм)|”Кошава”]] Бата ми је објаснио шта је што план. Нећете веровати, као студент треће године [[w:Факултет драмских уметности у Београду|Академије]] нисам имала појма шта је то план на филму. Стално сам користила велике гестове, нарочито у крупном плану, а он је говорио да све што камера не види то и не постоји. И да гест није глумачко средство у крупном плану. А да је објектив педесетица крупни план, то сам запамтила за цео живот. Да у мизансцену никада не стајем иза њега, пошто сам се, ваљда подсвесно, стално сакривала. Наставио је да се смеје гласно и говори гласно, а оно важно за мене само мени на уво. Осећала сам се потпуно заштићеном и на томе сам му и данас бескрајно захвална. Можда је то зато што сам одрасла у [[w:Аранђеловац|Аранђеловцу]], а он је из [[w:Кораћица|Кораћице]], што је близу.
Нећу заборавити, снимали смо на [[w:Велебит|Велебиту]] филм [[w:Мала пљачка влака|”Мала пљачка влака”]]. Била сам једина глумица међу четрдесетак глумаца, али сам се осећала савршено безбедно. То је било важно, јер глумци иначе умеју да буду груби према нама, да се према нама понашају као према мушкарцима. У Бати сам увек имала великог заштитника. Он на снимању уме да направи атмосферу да све изгледа добро и изводљиво. - ''(2010.)''|'''[[w:Tanja Bošković|Тања Бошковић]]''', [[w:српски глумац|српска и југословенска глумица]] (2010)}} </br />
 
{{цитат|Бата је глумац племенитог кова и ретке врсте, што се не може никако заобићи или прећутати када је реч о нашем филму, јер се у његовом досадашњем филмском ангажовању види и сажима све оно што чини једну такву сложену и значајну личност наше глумачке уметности.
 
Залеће се он у нашу прошлост, у наше дане, свим својим темпераментом и изнад свега својим људским шармом, који тако неодољиво плени и осваја.
За њега нема живота, нити људске радости без дубоког понирања и посматрања света у коме живи и ради кога, баш зато, вреди живети. Бата је такав у свакодневном животу, а такав је и у животу са оне стране филмске камере. Како на филму тако и у животу, и обрнуто, он живи смело и маштовито, другарски и људски, нежно и снажно, одано и истинито. Јер, само стабилна и богата личност, зрела и постојана, може тако хумано живети и стварати, као човек за човека... - ''(1978.)''|'''[[w:Столе Јанковић|Столе Јанковић]]''', [[w:Редитељ|редитељ]] (1978)}} </br />
 
{{цитат|Први пут смо се упознали на [[w:Филсмки фестивал у Пули|Пулском фестивалу]], мислим 1969., гдје сам био с ”Гравитацијом” Бранка Иванде, као почетник, студент друге године Академије. Он је већ био највећи [[w:Југославија|југославенски]] филмски глумац. Без обзира на то што је већ био легенда, био је страшно једноставан и присан, волео да се дружи са свима, па и непознатим филмским глумцима. Први пут смо заједно играли код његовог друга са класе [[w:Бранимир Тори Јанковић|Торија Јанковића]] у филму [[w:Звезде су очи ратника|”Звезде су очи ратника”]]. Играли смо браћу, ја сам био партизан, а Бата онај други.
Осјећам да сам филмски глумац постао тек у својим четрдесетим годинама, кад сам схватио да стојим пред камером једноставан, концентриран и точан. Бата је то био од самог свог почетка, одувијек. Он има ту једноставност, природност, спада у оне глумце попут [[w:Хемфри Богарт|Хемфрија Богарта]] или [[w:Џон Вејн|Џона Вејна]], који се ријетко када мијењају али им се мијењају лица, и то је за мене права филмска глума. Узмите само Бабајину [[w:Бреза (филм)|”Брезу”]]. Сензационалан филм и сензационалан Бата. Тим пре што [[w:Кајкавско наречје|кајкавски]] није његов језик, али је толико ушао у тај кајкавски да је то било боље од било ког Кајкавца. Затим у филму [[w:(Живот је леп (филм из 1985))|”Живот је леп”]] [[w:Боро Драшковић|Бора Драшковића]], који је ремек-дјело [[w:Списак југословенских играних филмова|југославенског филма]], гдје је играла цела плејада фантастичних глумаца, на челу са Батом. Сјећам се главне сцене у том филму, у коме Бату убија несрећни младић Вита, кога играм ја. Ту је Бата почео разбијати столове и столице, што уопће није било предвиђено књигом снимања и није било договорено с редатељем, али је Бата и даље разбијао и испало је сензационално, па је велики мајстор Боро Драшковић, пустио целу ствар. Зашто је разбијао? Изазивао је мене да реагујем и, када се то стварно догодило, убиство је изгледало много увјерљивије. Бата је, раме уз раме са [[w:Павле Вуисић|Павлом Вуисићем]], највећи глумац [[w:Јужни Словени|Јужних Славена]]. - ''(2010.)''|'''[[w:Раде Шербеџија|Раде Шербеџија]]''', [[w:српски глумац|југословенски глумац]] (2010)}} </br />
 
{{цитат|Дакле, памтим добро Бату Живојиновића, као изванредно убедљивог Толу Дачића у драматизацији мог романа [[w:Корени (роман)|”Корени”]], изведеној на сцени [[w:Београдско драмско позориште|Београдског драмског позоришта]]. Памтим га као једног озбиљног глумца, који је дисциплиновано слушао свог редитеља и оставио на мене утисак човека будућности. Али оно што особито ценим код Бате Живојиновића, као несумњиво великог глумца и несумњиво главног протагонисте српског филма, јесте што је представио српски народ; то заслужује највеће поштовање. Бата је јунак српског филма. Оно што посебно ценим код њега је, што поред свог дара, има и једно социјално биће, једну социјалну интелигенцију, народност, доброту, бригу за људе. Дубоко поштовање заслужују његова озбиљност живљења и одговорност за свој народ. Била би срећа ако би младима служио за пример. - ''(2010.)''|'''[[w:Добрица Ћосић|Добрица Ћосић]]''', [[w:српски писац|српски писац и политичар]] (2010)}}
 
{{Википедија|Велимир Бата Живојиновић}}
Анониман корисник