{{cquoteцитат|Будући да се рађамо као деца и да смо о чулним стварима доносили свакојаке судове још пре него што смо својим умом у потпуности научили да се сложимо, бројне нас предрасуде одвраћају од истинског сазнања. Тих се предрасуда, чини се, можемо решити само ако једном у животу хотимично почнемо да се двоумимо о свему ономе у чију се извесност макар и најмање може посумњати... Али ако на тај начин одбацимо све што је у било ком погледу двосмислено и можда лажно, можемо додуше лако да претпоставимо да не постоји ни Бог, ни небо, ни тело, да немамо ни руку ни ногу и да уопште немамо тела али се не може претпоставити да ми, који све то мислимо, нисмо ништа. Јер противречно је да мисаоно биће не постоји док мисли. Према томе, сазнање "мислим’мислим, дакле јесам"јесам’ (''[[w:cogito, ergo sum|cogito, ergo sum]]'') од свих је прво и најсигурније те се с њим сусреће свако ко систематично филозофира.<br /><small>-Рене Декарт, |''Принципи филозофије'', II, 1 и 7.</small>}}
