Викицитат

Момо Капор — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 3:
 
== Цитати ==
{{cquote|Мене је готово срамота, и одбијам да на својим далеким путовањима држим предавања или књижевне вечери, због неких мојих колега који су од тога направили посао. Све то просјачење новца за, наводно, помоћ Србији која се буди, торбарење књига, обилажење богатих људи, оставља један веома мучан утисак. Када год сам путовао, па и у ту фамозну [[w:Канада|Канаду]], своје карте и хотелске рачуне плаћао сам самсâм. – ''(„[[w:Погледи|Погледи]]” број 70, 9. новембар 1990. – стр. 46)''}}▼
{{cquote|Мислим да све то није било узалуд. Постојало је, заиста, једно смешно време, када је било опасно дружити се са нашима по свету. Многи су страдали, јер је режим ударао на безазлене типове који нису ни могли нити умели да се бране, нити да нападају. Тако су заувек избачени са сцене многи певачи народних песама који су певали по [[w:Сједињене Америчке Државе|Америци]], [[w:Аустралија|Аустралији]] и [[w:Канада|Канади]], а ишчезли су, такође, и фудбалери, који се нису интересовали ко седи на трибинама. Онда сам дошао на ред ја. Покренула се једна џиновска међународна машинерија, чији је циљ био да све Србе по Америци и Канади прогласи зликовцима. У то време у [[w:Социјалистичка Република Србија|Србији]] су на власти били државници, којима је на фотографијама недостајала само јабука у устима и папричице у ушима. Они су здушно прихватили ту идеју, иза које су у [[w:Загреб|Загребу]] стајали [[w:Јосип Врховец|Врховец]], [[w:Стипе Шувар|Шувар]] и компанија. Док се ја нисам појавио на сцени, сви које би оптужили да су „певали [[w:Југословенска војска у отаџбини|четницима]] или играли фудбал са непријатељима”, ишчезавали су у помрчини самозабрана.
 
Ја сам одлучио да им одржим лекцију и да се са тим заувек прекине. Нисам бранио себе, него стотине хиљада поштених исељеника које је хрватска политика желела да прогласи кољачима. Тужио сам новинара који је започео читаву ствар, једног човека кога ми је заиста било жао, из више разлога: најпре, бити уцењен од полиције за ситне преваре којима је склон, за [[w:Усташе|усташко]] порекло и за ко зна шта још, а затим ући са мном у јавну битку... Он није био предмет моје стварне тужбе; желео сам да из грмља истерам много крупније зверке, и истерао сам их! У судници се појавила и лично, авет [[w:Коминтерна|Коминтерне]]. Читаву ствар, пре Звиздића, започела је извесна Катарина Костић у „Нашим новинама” из [[w:Торонто|Торонта]], која је била толико непривлачна (масна коса, митисери и остало) да чак ни ја, који нисам много избирљив, нисам могао да јој се удварам. Шалу на страну, био је то процес од годину дана, и да се ствари у Србији нису измениле, био бих и дан данас забрањен, па не бисте имали кога да интервјуишете. Од тог тренутка, лед је пробијен, ишчезао је страх, и многи писци из Србије кренули су слободно да се виђају са ким хоће у свету. – ''(„[[w:Погледи|Погледи]]” број 70, 9. новембар 1990. – стр. 46)''}}
 
▲{{cquote|Мене је готово срамота, и одбијам да на својим далеким путовањима држим предавања или књижевне вечери, због неких мојих колега који су од тога направили посао. Све то просјачење новца за, наводно, помоћ Србији која се буди, торбарење књига, обилажење богатих људи, оставља један веома мучан утисак. Када год сам путовао, па и у ту фамозну Канаду, своје карте и хотелске рачуне плаћао сам сам. – ''(„[[w:Погледи|Погледи]]” број 70, 9. новембар 1990. – стр. 46)''}}
 
{{cquote|Чини ми се да је у овом тренутку [[w:Београд|Београд]], на жалост, прави петоколонашки град, пун смутљиваца, кукавица, лажних пацифиста, навијача за супротни табор, али то није читава ова земља [[w:Србија|Србија]], која може себи и у оваквом тренутку да дозволи тај луксуз и трпи ту менажерију на својој грбачи са које може да је стресе као онај вепар са [[w:Карађорђе|Карађорђеве]] заставе који стреса досадне буве. - ''(„[[w:Борба (новине)|Борба]]“, 7/8. март 1992.)''}}
Линија 13 ⟶ 9:
{{cquote|Од како знам за себе, одувек сам живео у најгорим временима, па сам се већ и навикао на њих. Још никада нисам живео у време да је неко могао да каже: „Е, баш нам је добро“! - ''(„[[w:НИН|НИН]]“, 20. март 2008.)''}}
 
{{cquote|Идеолошка комисија [[w:Савез комуниста Хрватске|ЦК Савеза комуниста Хрватске]], са покојним [[w:Стипе Шувар|Стипом Шуваром]] на челу, у своје време је објавила чувену “Бијелу књигу”. То је била својеврсна антологија најбриљантнијих текстова против комунизма, најпознатијих београдских писаца. Ево, дочекали смо да се у данашње време, усред Србије и Београда, појави слично штиво писано хрваштином, под руководством бивше истакнуте комунисткиње [[w:Соња Бисерко|Соње Бисерко]]... Наравно, врло сам поносан што се налазим у обе књиге. - '' Изјава пошто је поменут у Извештају Хелсиншког одбора („[[w:Вечерње новости|Вечерње новости]]“, 24. септембар 2008.}}
 
{{cquote|[[w:Херцеговина|Херцеговина]] је матица српства, у сваком случају испред [[w:Београд|Београда]] и [[w:Шумадија|Шумадије]].}}
Преузето из „https://sr.wikiquote.org/wiki/Момо_Капор”