Прва посланица Солуњанима
Прва посланица Солуњанима је осма по реду посланица у Новом завету. Налази се после Посланице Филипљанима. Сматра се, да је ово прва Павлова посланица, написана 52. године и колико је до сада познато, то је најстарији постојећи хришћански писани докуменат из Новог завета (Еванђеља су написана десетак година после).
Цитати уреди
„Могли смо вам бити на досаду, као Христови апостоли; али бисмо кротки међу вама, као што дојилица његује своју дјецу. Тако смо вас радо имали да смо готови били дати вам не само јеванђелије Божије, него и душе своје, јер сте нам омиљели. (2:7-8)”
„Не ћу вам пак затајати, браћо, за оне који су умрли, да не жалите као и остали који немају нада. Јер ако вјерујемо да Христос умрије и васкрсе, тако ће Бог и оне који су умрли у Исусу довести с њим. Јер вам ово казујемо ријечју Господњом да ми који живимо и останемо за долазак Господњи, не ћемо претећи онијех који су помрли. Јер ће сам Господ са заповијешћу, с гласом аранђеловијем, и с трубом Божијом сићи с неба; и мртви у Христу васкрснуће најприје; А по том ми живи који смо остали, заједно с њима бићемо узети у облаке на сусрет Господу на небо, и тако ћемо свагда с Господом бити. Тако утјешавајте један другога овијем ријечима. (4:13-18)”
„Духа не гасите. Пророштва не презирите. А све кушајући, добро држите. Уклањајте се од свакога зла. (5:19-21)”
