Радомир Путник
Радомир Путник (12/24. јануар 1847 — 17. мај 1917) је био српски војвода. Током своје богате војничке каријере био је два пута начелник Главног генералштаба, пет пута Министар војни и начелник Штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије у Балканским и Првом светском рату.
Цитати
уреди„Из историје знамо, господо, да смо ми када год је Русији било добро и када год се она није налазила у невољним приликама, могли рачунати свагда на њену помоћ. Када год је она била у невољним приликама, као што је био тај јапански рат, за нас је било врло незгодно, па се можда постављало и питање нашег опстанка. Докле год смо ми могли да рачунамо на снагу Русије, на њену слободу акције, ми нисмо имали да зебемо од непријатеља. Чим се она заплела у један незгодан рат, сасвим је оправдано било што смо зебли о нашем опстанку и што смо се почели нагло утврђивати на турској граници, одакле је било понајвеће зебње и сумње.”
„Оставите то, господине Мишићу, у рату се много штошта и горе дешава.”
„Ја на то никако не могу да пристанем, а Ви, ако од тога не одустанете, молим Вас да ме одмах смените са дужности, јер сте Ви неприкосновени, а ја за то не могу да поднесем одговорност.”
када је добио наређење да остави Шумадијску дивизију првог позива у Срему.
„Његово (Живојина Мишића) је мишљење јасно и одређено. Пословима рукује опрезно, а изводи их дрско. Има потребну одлучност у стварима где не сме бити одлагања и где је колебање опасно. Иако јак индивидуалист, не искаче ван круга делатности док саме прилике то не изазову.”
„Човка је у опасности да буде изгубљена. Једини је начин да се она спасе, да непријатеља нападнете у правцу Жупањац-Пепељевац.”
„Нисам ја крив што је престоница постављена на месту где треба да буде гранична караула.”
„Њ. В. Краљ, дивећи се надчовечанским напорима и клањајући се силним жртвама наше војске, шаље свим официрима, подофицирима, капларима и редовима своју најсрдачнију захвалност тврдо уверен да ће они сви, са образованом свету познатом жилавошћу, и даље истрајати на бранику Отаџбине, очувати част, славу, име и будућност Србије, приносећи и последње жртве на олтар заветних идеала уједињења Српства, остављајући потомству нечувене примере јунаштва.”
„Према садашњој ситуацији потребно је да вашу нападну акцију убрзате што је могуће више, те да се непријатељу не да времена да Београд добро утврди и да привуче појачања. У противном, требаће нам много времена и жртава да Београд заузмемо, а сем овог могу се прилике променити на нашу штету.”
„На северном фронту непријатељ је својим левим крилом заузео Свилајначке положаје, а десним крилом испред Крагујевца. На источном фронту морали смо напустити Неготин, Зајечар, Књажевац, Пирот и Врање. У Новим областима непријатељ јачине три дивизије држи прелазе на Карадагу, а угрозио је и Скопље и Качаник. Косово је у опасности, а и веза са Битољем и Драчом. Ако уопште генерал Сарај мисли и жели да нам притекне у помоћ, онда је то моменат сада, и то што пре.”
„С обзиром на садашњу ситуацију, даље повлачење наше војске мора се извршити кроз Црну Гору и северну Албанију, на Јадранско море, а на линију Драч-Скадар, остављајући потребан део снага за затварање праваца који од Пећи, Ђаковице, Призрена, Дебра и Струге воде кроз Црну Гору и северну Албанију на Јадранско море. На овој линији наша војска има да се реорганизује, снабде храном, оделом, оружјем и муницијом, као и свим осталим потребама. Даља наша акција зависиће од стања наше војске, као и од опште политичке и војне ситуације код наших савезника.”
„Много сам патио и много сам мучен. Али све праштам - све заборављам. Само ме боли то што сам са положаја начелника штаба Врховне команде уклоњен онако, како ја ни свог рђавог посилног нисам терао натраг у команду. Да, ни посилног добар официр не тера од себе овако и на овај начин. А мене, тек мене су уклонили као најгорег, јер је требало неко да плати цех. И то ме боли - и болеће ме до гроба.”