Скендер Куленовић
Скендер Куленовић (2. септембар 1910 — 25. јануар 1978) је био српски књижевник.
.jpg)
Цитати уреди
„Свијет је ово, до зла Бога, чулан и машта о њему је чулна. А под каменом патријархалног табуа изразио се у најчишћи флуид - испјевао у својој дријевној ријечи, једну од најрафиниранијих и најдраматских љубавних лирика у свијету.”
„Долази ми опет да одмах одем и да се више никад не вратим. И опет иста испразна размишљања о себи. Једном омашком природе рођен сам на овом месту. Кажем тако: природе, а одмах се питам може да направи омашке. Је ли њена омашка то кад се заметне плод шљиве па, уместо да израсте у прави плод, изроди се у „рогач“? Јесам ли и ја таква једна њена творевина, која се само нашим људским језиком зове слабић? И то од оне самообмануте врсте слабића која се храбри и покрива таштином: шта бих ја био да сам рођен на неком другом, на неком свом правом мјесту!”
„Поглед ми са готовог рукописа пада на рис чисте хартије. У њу треба да се преселе вртлози и громаде догађаја у мени и око мене, живи скамењени у памћењу као ћир који хоће да се излије.”
„Што нису смјели живом, то му сад раде мртвом, пси скичећи и мумљајући гризу шумског цара, али прождиру му само дивљачки мирис, кога су, њега самог, за живот гледали.”
„Е, па мили моји бегови, били ми ко врегови! Док је нама Цара и царскога права, имали брава ко мрава, расле вам пшенице, пасле вам пчелице, коњи вам се гојили, пред вама се знојили, сукали брка, добивали трка, женили се, рађали, гдје пукли, погађали. Имали дуката ко у цара Мурата, јели плећке овако сједећке! Ове вам капе и на капи ките, ијте, пијте, у здравље Цара и царског аграра!”
