Соња Томовић Шундић

Соња Томовић Шундић је редовна професорка на Факултету политичких наука Универзитета Црне Горе. Бави се философијом, естетиком, етиком и антропологијом. Ауторка је више научних монографија, студија и књига. Бави се и књижевним радом.

Цитати

„Дух великог инквизитора није мртав, већ се обнавља. То је сила која је веома снажна и иде историјом. Наша историја је позорница насиља и њом се провлачи тамни, насилнички дух. Чак нас ни велика искуства попут холокауста нијесу научила да будемо хуманији. Покушала сам да проширим идеју великог инквизитора на 20. и 21. вијек. У 20. вијеку такви инквизитори су били оличени у тоталитарним вођама, идеолозима који су покушали у име политике, лажне слободе, утопије, да жртвују милионе људи. Инквизитор 21. вијека, по мом суду, је банкарска олигархија. Новац је постао мјера вриједности, човјек је постао роба, живот спектакл без смисла и суштине, медијска сцена промоција кича и шунда, духовне вриједности су протјеране, а култура срозана на лаку забаву. Управљачка елита из сјенке диригује, управља, одлучује да ли ћемо бити богати или сиромашни, здрави или болесни, генијални или просјечни. Она проглашава вриједности, а иза свега тога је голи материјални интерес - увећање капитала, никаква духовна вриједност.”

„Поезија је чисто осјећање. Душевност. Поред науке и филозофије, које су рационалне, мит, умјетност и поезија имају снажан емоционални набој, ријечи вибрирају бесконачним смислом и значењем. Слике и симболи се ређају, језик их слаже у непоновљиве спојеве, ритам, акустику. Мелодија ријечи у стиху добија посебно мјесто.”

„Поезија је бесконачна. Могућност изласка из коначних величина.”

„Драма је узвишени књижевни род.”

„Ослободити књижевност од духа филозофије, свести је само на текст, структуру, организацију како је то у бројним структуралистичким и постструктуралистичким поетикама, значи редуковати њене могућности, умањити њено дејство на свијест посматрача, на успостављање духовности у сопственој савремености. Не са циљем да се књижевност потчини филозофији, већ да својим језиком оствари у реалности филозофске односно егзистенцијалне истине. У томе видимо велику мисију књижевности,да на естетски упечатљив начин исприча велику причу о човјеку. А то свакако није могуће без рефлексивног промишљања и спиритуалног захватања у битна питања живота. Концептуализујући идеју књижевности као мјеста истине, овоплоћене умјетничким дјелом указујемо да се у овом аспекту налазе у најбитнијем естетске вриједности, њена непролазна вриједност, подлога за продубљено естетско просуђивање. Наравно, онај хуманистички задатак који чини сам смисао умјетничког дјела. Према томе, филозофске идеје неопходне су великој умјетности, како би на суштински начин одговорила на важна егзистенцијална питања.”

„Наша данашњица, својом усмјереношћу према материјализму, хедонизму, тијелу, спектаклу, забави намеће човјеку императив стицања и посједовања.”

„Криза у којој смо се нашли данас, није само крах материјалистичке цивилизације. У њеној основи је криза мишљења као криза самог смисла. На питање ‘чему’, недостаје одговор рефлексивног когито, потиснутог на маргини као сувишног и неупотребљивог додатка - сурогата живота. Недостатак идеја, потрошеност политичких пројеката који су своје домете показали у идеологијама XX вијека, осјећање незадрживог краја историје је осјећање краха историјског развоја и прогреса. Најава краја преклапа се са мноштвом неповезаних догађаја, неким неодређеним осјећајем да стварима које се догађају недостаје логика, недостаје смисао.”

„Нововјековна потреба за униформисањем човјека, чему комерцијални медији такође погодују, у основи је потреба за унижењем ‘бого’- ликости нашег бића и њеног најсветијег својства мишљења.”