Отвори главни мени

Викицитат β

Фицрој Маклејн

(преусмерено са Фицрој Меклејн)

ЦитатиУреди

  „Тито је реаговао подједнако оштро на све оно што би се, у најширем могућем смислу, могло сматрати као омаловажавање националног достојанства Југославије. Овај национални понос, пало ми је у очи, била је неочекивана одлика човека за којег се чинило да ће као комунист бити на првом месту веран једној страној сили, Совјетском Савезу.[1]

  „Моја је мисија војног карактера; речено ми је да политика спада у други план; најважније је било ко се бори против Немаца. У то није било никакве сумње. Партизани, ма каква била њихова политика, борили су се против њих и то изузетно успешно, а четници, ма како гледали на њихове мотиве, углавном се нису борили или су се, пак, борили заједно с Немцима против својих сопствених земљака.[1]

  „Ми смо добијали, како је изгледало, мало или ништа заузврат за оружје што смо бацали четницима, које су количински до сада много више добили од нас но партизани. У ствари, до сада су га користили против партизана, који су се борили против Немаца, и они су сметали, а никако доприносили ратним напорима. Према томе, било би логично, из чисто војних разлога, да престанемо да снабдевамо четнике и да све расположиво оружје и сву опрему шаљемо партизанима.[1]

  „Сада сам истакао г. Черчилу и друге појединости које сам већ изнео у свом извештају. Наиме, по мом мишљењу, партизани ће, било да им помажемо или не, представљати одлучујући политички чинилац у Југославији после рата; да су Тито и други руководиоци покрета отворени и заклети комунисти, и да ће политички систем који успоставе неизбежно бити на совјетској линији и, по свој прилици, веома окренут Совјетском Савезу.
Одговор председника владе разбио је све моје сумње.
— Да ли намеравате — упитао ме — да живите у Југославији после рата?
— Не, господине — одговорих.
— Ни ја — рече. — А пошто је такав случај, уколико се мање ви и ја бринемо какву ће владу они успоставити, утолико боље. То морају сами да одлче. Оно што нас занима је то, ко од њих наноси више штете Немцима?
Сећајући се касније овог нашег разговора био сам убеђен да је ово била исправна одлука. Године 1943. достигнута је прекретница у рату, али у том тренутку то уопште није било јасно као данас. У Италији су се наше армије налазиле још увек јужно од Рима и споро су напредовале. Искрцавање у Нормандији представљало је само далеки план. На Источном фронту, Немци су још увек стајали пред вратима Лењинграда и Москве. Америчко учешће у рату тек је узимало маха. На Далеком истоку, Јапанци су још били непоражени. Ако смо желели да обезбедимо коначну победу и постигнемо је без непотребног продужавања проливања крви и рушења, онда нисмо смели дозволити да запоставимо било ког потенцијалног савезника. Кад смо били сами 1941. године, захвално смо прихватили Русију за савезника, не испитујући поближе њен политички систем или околности које су је довеле у рат на нашој страни. Од тада смо чинили све што је у нашој моћи да јој помогнемо у њеним ратним напорима. Кад смо већ једном донели овакву велику начелну одлука, одбијање помоћи југословенским партизанима из идеолошких разлога не би било логично. Исто тако не би било лако одбранити такву одлуку из ма којих разлога, јер на тај начин препустили бисмо судбини, због дугорочних политичких прорачуна, храбре људе који се, ма какве биле њихове побуде, добро и успешно боре на нашој страни, у очајничком коштацу против заједничког непријатеља. Поред тога, у крајњој линији, могло се исто тако претпоставити да ће коначно, можда, превагнути национализам над комунизмом. На Балкану су се и раније дешавале чудне ствари.[2]