Херта Милер
Херта Милер (рођена 17. августа 1953) је немачка књижевница и добитница Нобелове награде за књижевност 2009. године за своја дела о животу у Румунији, Источној Европи након Другог светског рата, прогонима немачке мањине у румунском делу Баната, као и својим есејима последицама рата и свог избеглиштва у Немачкој.
Цитати
уреди- „Човек се или уништава прилагођавањем или одбијањем”.[1]
- „Пишем да бих сведочила живот”.[1]
- „Књижевност разговара са сваким појединачно, то је лична својина која нам остаје у глави. Ништа нам не говори тако снажно као књига која не очекује ништа заузврат осим онога што мислимо и осећамо”.[1]
- „Све у књижевности, укључујући и памћење, је из друге руке”.[1]
- „Ако живите са претњама смрћу потребни су вам пријатељи. Зато морате да ризикујете да би вас могли шпијунирати”.[1]
- „Писање само по себи не зна како изгледа док се ради, само када је готово”.[1]
- „Никада нисам желела да будем писац”.[1]
- „Сматрам да је било каква врста организације веома тешка, а то има неугодне последице када су књиге у питању пошто сам често завршила да купујем књиге два пута јер нисам могла да пронађем оно што већ имам у свом нереду”.[1]
- „Моја прва књига Nadirs је била веома важна за мене. Оставићу њену књижевну вредност да други процене, али њено објављивање у Берлину 1984. године ми је дало заштиту као и награде које је освојила. Румунска тајна полиција више није могла да третира мене и моје пријатеље као да смо потпуно одсечени од остатка света и више се нисмо осећали одсеченим”.[1]
- „Шта год да сам прочитала ушло ми је под кожу. Скоро сам прогутала литературу која је постала као пут ка открићу”.[1]
- „Румунски сам научила веома касно, са петнаест година, у граду и желела сам да га научим. јер ми се јако свиђа језик”.[1]
- „Кроз писање човек доживљава нешто другачије од онога што доживљава са пет чула које поседује јер је језик другачији материјал”.[1]
- „Срећа се можда дели али не среће, нажалост”.[1]
- „Као дете сам мајку доживљавала као старицу”.[1]
- „Мој матерњи језик је немачки”.[1]
- „Оно што се не може рећи може се написати јер писање је тихи чин, труд од главе до руке”.[1]
- „Не можете градити будућност ако немате прошлост”.[1]
- „Верујем да књижевност увек иде управо тамо где је човеку нанета штета”.[1]
- „Ја сам сломљена особа”.[1]
- „Чаушеску је био луд, а полудело је пола Румуније. Љута сам на њега због тога”.[1]