1984

Хиљаду деветсто осамдесет четврта (1984.) је анти-утопијски роман енглеског писца Џорџа Орвела, објављен 1949. године. У причи, чији је главни протагониста Винстон Смит, се ради о Орвеловој визији тоталитарне државе која, помоћу пропаганде, тајновитости, непрестане присмотре и тешких кажњавања, има апсолутну контролу над сваком радњом и сваком мишљу својих сународника.

Први део

• ВЕЛИКИ БРАТ ТЕ ПОСМАТРА (I.1)

• РАТ ЈЕ МИР
  СЛОБОДА ЈЕ РОПСТВО
  НЕЗНАЊЕ ЈЕ МОЋ (I.1)

• Перо му је било са уживањем клизило по глатком папиру и остављало за собом, крупним и уредним великим словима:
  ДОЛЕ ВЕЛИКИ БРАТ
  ДОЛЕ ВЕЛИКИ БРАТ
  ДОЛЕ ВЕЛИКИ БРАТ
  ДОЛЕ ВЕЛИКИ БРАТ
  ДОЛЕ ВЕЛИКИ БРАТ (I.1)

• Код Два минута мржње стравично је било то што човек није био примо раван да се претвара; напротив, било је немогуће не учествовати. У року од тридесет секунди више није било потребно претварати се. Одвратна екстаза страха и осветољубља, жеља за убијањем, за мучењем, за разбијањем туђих лица маљевима, почела би да струји кроз целу групу као електрицитет, претварајући човека и против његове воље у лудака који се кези и вришти. Па ипак је тај бес био апстрактна, неусмерена емоција која се могла скренути с једног предмета на други као пламен ацетиленске лампе. (I.1)

• Мржња порасте до врхунца. Голдштајнов глас се претворио у истинско овчје блејање; за тренутак му се и лице претвори у овчју главу. Потом се овчја глава претопи у фигуру евроазијског војника који се приближавао, огроман и грозан, с пушкомитраљезом који је непрекидно штектао, све док се није учинило као да силази са површине екрана у салу, тако да се неки из првог реда одиста тргоше и при бише уз наслоне својих столица. Но управо у том тренутку, измамивши дубок уздах олакшања од свих присутних, непријатељска фигура се претопи у лице Великог Брата, црне косе, црних бркова, пуно снаге и тајанственог мира, и тако велико да је скоро испуњавало цео екран. Нико не чу шта Велики Брат говори. Било је то само неколико речи охрабрења, онаквих какве се изговарају у буци битке, које се појединачно не дају разабрати, али које враћају сигурност самим тим што су изговорене. Затим лице Великог Брата поново избледе, а на његово место дођоше три пароле Партије исписане масним великим словима:
  РАТ ЈЕ МИР
  СЛОБОДА ЈЕ РОПСТВО
  НЕЗНАЊЕ ЈЕ МОЋ

Но лице Великог Брата се још неколико секунди задржа на екрану, као да је дејство које је произвео на очне јабучице свих присутних било превише снажно да би сместа прошло. Женица пепељасте косе беше се пресамитила преко наслона столице пред собом. Са дрхтавим мрмором који је звучао као „Спасиоче мој!”, она пружи руке ка екрану. Затим загњури лице у шаке. Било је очигледно да је изговарала некакву молитву.

Тог тренутка цела група људи поче скандирати, дубоко, лагано и ритмички: „В-Б!... В-Б!... В-Б”, без престанка, врло лагано, са дугом паузом између В и Б — тежак, мрморав звук, некако чудно дивљачан, за који се чинило да му позадину сачињавају топтање босих ногу и пулсирање там-тама. То потраја скоро целих тридесет секунди. Тај рефрен се често могао чути у тренуцима несавладљиве емоције. Он је био делом нека врста химне ли мудрости и величанству Великог Брата, али, пре свега, чин самохипнозе, намерно гушење свести путем ритмичких звукова. (I.1)

• Никакве разлике нема у томе води ли он дневник и даље или не. Полиција мисли ће га ухватити, било како било. Починио је — починио би и да није уопште ставио перо на папир — онај суштински злочин који је у себи садржао све остале. То се звало зломисао. Зломисао се није могла сакрити заувек. (I.1)

• Будућности или прошлости, времену у коме је мисао слободна, у коме се људи разликују меду собом и не живе усамљени — времену у коме постоји истина и у коме се оно што је учињено не може повући:
  Из доба једнообразности, из доба самоће, из доба Великог Брата, из доба двомисли — поздрав! (I.2)

• Нико није имао ништа своје до оних неколико кубних сантиметара у лобањи. (I.2)

• Ако сви записи причају исту причу — онда лаж прелази у историју и постаје истина. (I.3)

• Ко контролише прошлост, контролише будућност; ко контролише садашњост, контролише прошлост. (I.3)

• Састаћемо се на месту где нема таме. (I.6)

• Док не постану свесни, неће се никад побунити, а док се не побуне, неће моћи да постану свесни. (I.7)

• Ако уопште има наде ... она је у пролима. (I.7)

• На крају ће Партија објавити да су два и два пет. Било је неизбежно да пре или после изнесе ту тврдњу: то је захтевала логика њеног положаја. Њена филозофија је прећутно порицала не само вредност искуства него и само постојање спољне стварности. (I.7)

• Слобода, то је слобода рећи да су два и два четири. Ако је то дато, све остало долази само по себи. (I.7)

• Под кестеном сенке дуге
  Продадосмо једно друго.
  Једно друго без капаре
  Продадосмо за две паре. (I.7)

• Прошлост није само једанпут мењана него непрестано. Највише га је мучило, на неки кошмаран начин, то што никад није јасно схватио чему тај огромни систем обмане. Непосредне предности које да је фалсификовање прошлости биле су очигледне, али крајњи мотив је био недокучив. Он поново узе перо и написа:

Јасно ми је КАКО; није ми јасно ЗАШТО. (I.7)

• Запита се, као што се много пута пре тога питао, да није он сам луд. Можда бити луд значи само бити у мањини која се састоји од само једног човека. (I.7)

• Живот постаје борба, из тренутка у тренутак, са глађу или хладноћом или неиспаваношћу, са киселином у стомаку или болесним зубом. (I.7)

• За сваку већу и импресивнију зграду, ако би се имало могло сматрати да је новијег датума, аутоматски се тврдило да је подигнута после Револуције, док се све што је очигледно било ранијег датума приписивало неком нејасно одређеном периоду названом средњи век. Званично се сматрало да из векова капитализма није произишло ништа од вредности. Као што се није могла дознати из књига, историја се није могла дознати ни из архитектуре. Кипови, записи, спомен-плоче, имена улица — све што је могло осветлити прошлост било је систематски измењено. (I.8)

• Увек су ноћу долазили да хапсе, увек ноћу. Најпаметније је било убити се пре него што им се падне у руке. Неки су без сумње тако и радили. Многи од несталих у ствари су били извршили самоубиство. Но била је потребна очајничка храброст да би се човек убио у свету где се до ватреног оружја и било каквог брзог и сигурног отрова није никако могло доћи. С неким запрепашћењем он помисли о биолошкој бескорисности страха, и бола, о издаји тела које се увек кочи управо у тренутку кад се тражи посебан напор. Да је деловао довољно брзо, могао је ућуткати црномањасту девојку; али је баш превелика опасност у којој се налазио учинила да је изгубио моћ да дела. Сину му да се у тренуцима кризе нико не бори против спољног непријатеља, него увек против свог сопственог тела. (I.8)

Други део

• Но постојала је и друга, безумна могућност која је непрестано подизала главу иако је узалуд покушавао да је потисне. Та је могућност била да порука и није од Полиције мисли него од какве подземне организације. Можда Братство ипак постоји! Можда је та девојка његов припадник! Та је помисао ван сваке сумње била апсурдна, али му је у главу била улетела оног тренутка кад је у руци осетио комадић папира. Оно друго, вероватније објашњење пало му је на памет тек неколико минута касније. Па ипак чак ни сад, мада му је интелект говорио да та порука вероватно значи смрт — чак ни сад у то није веровао; неразумна нада је била упорна у њему; срце му је лупало; са тешкоћом је успевао да му глас не задрхти док је мрмљао своје цифре у диктограф.
  Смота готове папире у трубу и гурну их у пнеуматичну цев. Било је прошло осам минута. Поправи наочаре на носу, уздахну и привуче преда се следећу гомилу папира, са оним комадићем на врху. Исправи га. На њему је, крупним невештим словима писало:
  ЈА ТЕ ВОЛИМ (II.1)

Трећи део

• „Друже! Официру!” завапи. „Немојте ме тамо! Зар вам нисам већ рекао све? Шта још желите да знате? Све ћу вам признати, све! Само ми реците шта хоћете и одмах ћу вам признати. Напишите и потписаћу — што год хоћете! Само не собу сто један!”

• „Радите са мном шта год хоћете!” крикну. „Већ ми недељама не дајете хране. Докрајчите ме, пустите ме да умрем. Стрељајте ме. Обесите ме. Осудите ме на двадесет пет година. Хоћете да вам издам још неког? Само реците кога хоћете, учинићу све што затражите. Свеједно ми је ко, свеједно ми је шта ћете му радити. Имам жену и троје деце. Најстаријем нема ни шест година. Доведите их све пред мене и закољите: стајаћу и гледаћу. Само не у собу сто један.”

• „‚Ко контролише прошлост, контролише будућност; ко контролише садашњост, контролише прошлост’”, послушно понови Винстон.

• Хоћеш да ти кажем зашто смо те довели овамо? Да те излечимо! Да те учинимо нормалним! Молим те да схватиш, Винстоне, да нико кога доведемо овамо не излази из наших руку неизлечен! Нас не занимају ти глупави злочини које си починио. Партију не занима отворени чин: једино до чега је нама стало јесте мисао. Ми се не заустављамо на томе да уништавамо своје противнике; ми их мењамо.

• Маска му се навлачила на лице. Жица му се очеша о образ. А онда — не, то није било олакшање, само нада, сићушан комадић наде. Прекасно, можда прекасно. Но само једно биће на које може да пренесе своју казну — једно једино тело које може да гурне између себе и пацова. И поче избезумљено да урла, да понавља из свег гласа:
  „Џулији! Џулији! Не мени! Џулији! Свеједно ми је шта ћете јој! Искидајте јој лице, одерите је до костију. Не мени! Џулији! Не мени!”
• Али било је у реду, све је било у реду, борба је била завршена. Био је извојевао победу над собом. Волео је Великог Брата. (III.6)