Исидора Жебељан
Исидора Жебељан (Београд, 27. септембар 1967 — Београд 29. септембар 2020) била је истакнута српска композиторка млађе генерације и редовна чланица САНУ. Основне и последипломске студије завршила је на Факултету музичке уметности код Властимира Трајковића. Од 2002. године је на истом факултету радила као професор композиције на Катедри за композицију. Преминула је 29. септембра 2020. у Београду.[1]
Цитати
уреди„Култура чини ’физиономију лица’ једног народа. Да би Србија могла да буде прихваћена као равноправна међу земљама чланицама Европске уније, она би морала што пре да почне да представља дела своје културе, и то пре свега високе културе европској јавности. Ова дела, као и наука, најубедљивије сведоче о степену духовног развитка једног народа. Кроз њих европска јавност би могла да упозна једну другачију, лепу, интелигентну, интересантну, оригиналну, духовну Србију, што би у дужем временском периоду оставило дубоког трага на формирање другачије слике о Србима.”[2]
„Жене, без обзира на то да ли су мајке или не, биолошки имају уграђен матерински инстинкт, а он по дифолту подразумева жртвовање, служење, несебичност. Мушкарцима је пак увек у глави позиционирање у оквиру чопора и зато су они много више егоистички оријентисани. Пошто је овде а + б = б + а2, јасно је да је будућност једног лепшег, срећнијег, светлијег света у рукама жена.” [3]
„Никада нисам била присталица приближавања уметности било коме. То је зато што верујем, а за то имам и доказе, да свака добра уметност делује на све људе отвореног срца. То даље значи да истинска уметност нема никакав проблем у дејству на публику, под условом да је публика без предрасуда.[”https://www.vijesti.me/zabava/119479/dobra-umjetnost-djeluje-na-sve]
„Свест и чување традиције су први бедем одбране од свеобухватног и социолошког кича глобализације.”[1]
„Требало би да буде нормално да човек који је створен на једном географском простору осећа утицај тог простора, живи у садејству са својом наслеђем, брине се и стара о свему што је, дакле, и део њега самог, и да то поштује. Тако изгледа прави интегритет нечије личности.”[1]
„Комерцијализација је најпогубнији механизам савременог света, којим се убија и уметник и његово дело. Разлог је у томе што тај механизам омогућава да медиокритет, који по природи свога постојања увек остаје на површини, одлучује о нечему што се налази у сферама сасвим другачијим од његове – површне моћи поимања света и суштине. (…) Не могу се велика уметничка дела правити а да задовоље медиокритетски укус, тј. најширу популацију, то је контраиндиковано једно с другим.”[1]
„Лично сматрам да је права, оригинална уметност управо то: спој ствари које наизгед не иду заједно, али уметничким даром добијају јединствени облик који препознајемо као оригиналност… То се догађа на алхемијски начин – не може се хтети или наручити, напросто се – догоди!”[1]
„Најважније је да духовни и ментални ’тренд’ у држави постане успостављање моралног система, који би пре свега подстицао солидарност, поштење, достојанство и идеализам. (…) када би само људи из медија поверовали колико би чуда у свим нашим животима могло да се начини чим би нестало инсистирања на црним хроникама и лошим вестима, те се уместо њих појавио тренд подршке успесима наших научника, уметника, студената, ученика, спортиста итд.”[1]
„Никада нисам сматрала да треба следити трендове. Тренд сам по себи значи конзервативност и собом искључује оно што је истински модерно и ново, будући да своје протагонисте осуђује на епигонство.”[1]
„Виталност традиционалне музике је неугасива, јер она у себи носи наслаге дубоких и многобројних емотивних и психолошких слојева хуманог, интуитивног доживљаја света, оних таласних функција мисли које се простиру васионом у недоглед. Историјско трајање ствара увек нове традиције, али је за све њих карактеристичан жив, мада наизглед лапидаран доживљај света, без обзира на то да ли су у питању замишљена музика Пелазга или панк.”[1]
„Музика, као најапстрактија од свих уметности, јесте најприближнији човеков домет представе чистог духа. Народи који су у свом цивилизацијском развоју стигли до природне потребе за уживањем у чистој музици, пре свега уметничкој, припадају оним народима који се налазе на високом ступњу цивилизацијског развоја. Они који то још увек нису успели, припадају скупу примитивних заједница, што по себи није ништа страшно, само сведочи о одређеном нивоу свести на којем се, заслугом политичке и културне елите, народ налази.”[1]
„Када су народи и државе у питању, можемо да говоримо о нивоу културног развитка, тј. о нивоу културне свети. Међутим, најупечатљивији одраз друштвеног стања отелотворен је у облику, тј. појавама високе културе, високе уметности.”[1]
„Ако замилсимо да један народ има лице, као и да су основне црте тог лица – његов језик, историја, државотворност и религија, онда су црте коју његову физиономију чине јединственом, специфичном, продуховљеном – управо уметност и култура. Без те физиономије биће народа је унакажено и оно на најтрагичнији начин нестаје. Ово гашење се дешава онда када постоје међусобна оспоравања и мржња, узајамно невољење.”[1]
„Наши животи могу да опстану само кроз потпуно и искрено предавање деловању, које често бива потакнуто дубоком и доследном мишљу која нас бодри својом снагом. Има више тсквих покретача. Један од њих је уметност – она је храна духу, она нас чува да не умермо од баналности. И за уметника и за његовог саучесника – за публику, проживети дело, на овај или онај начин, значи живети више пута. Макар два пута. Уметност је нечије завршено искуство, које се умножава, расте, усложњава се, траје, прелива се, претвара, она је оно доживљено, што се наново, живо осећа. И то је чудо.”[1]
„Док слушамо музику, ми смо потпуно присутни, садашњи тренутак је вечан. Зато су данас и старе музике живе, њихово звучање не може да застари, да се прекине. Кад слушамо музику ми се не крећемпо у једном смеру, ми боравимо истовремено у обе осе координатног система – и у музичком простору и у музичком времену.”[1]
„Најважније је да се људи приближе једни дргима, да се виде, чују. Размишљам зашто је то тако тешко – главна сметња је уображеност (сујета), јер је она укоченост, покушај заустављања промене, уназађивање покрета напред, она је грч, онемогућавање отварања и приближавања. Природа је пуна лепоте истинитости и недокучиво уравнотежена и слободна, а ми смо јој окренули леђа и стидимо се те лепоте и слободе. Стидимо се да се разумемо, да саосећамо, да се захваљујемо.”[1]
„Потребно је да постоје посебни предмети у којима се учи о захвалности, саосећању, одговорности, толеранцији, уз практичну наставу где се иде на улице и пијаце и захваљује продавачицама, возачима, чистачима, дрвету, сунцу… где се одаје част и чест ономе ко нешто лепо и добро смисли или открије.”[1]
52
Референце
уреди1.https://sr.m.wikipedia.org/sr/Isidora_Žebeljan
2.https://www.vreme.com/kultura/ukus-muzike/
4.https://www.vijesti.me/zabava/119479/dobra-umjetnost-djeluje-na-sve