Албер Ками

Албер Ками (1913—1960) био је француски писац и филозоф, добитник Нобелове награде за књижевност.

Алберт Ками

Куга

Питање: како да човек постигне да не губи време? Одговор: осетити га у свој његовој дужини. Средства: проводити дан у чекаоници зубара, на неудобној столици; слушати предавања на језику који не разумемо; обдабирати железничке везе које су што дуже и што незгодније и путовати, наравно, стојећи; стајати у репу пред позоришним шалтерима, а не узети карте итд, итд.

... Уопштено узевши, он осећа са нама свима који још нисмо умрли од куге да његовој слободи и његовом животу сваког дана прети смртна опасност. Но како је и он сам живио у страху, њему се чини посве нормалним да га сада и други укусе. Тачније речено, њему се чини да лакше подноси бреме страха јер више није сам.

Будући да је поредак у свету регулисан смрћу, биће можда за Бога боље да у њега не верујемо и да се боримо свим силама против смрти, не дижући погледа према небу где он ћути.

Куга је свима отела могућност љубави, па и моћ пријатељства. Јер љубав захтева нешто и од будућности, а нама су остали само тренуци.

... А на крају човек открива да нико не може истински мислити ни на кога, па било у најгорој несрећи. Јер истински мислити на некога значи мислити на њ минуту по минуту, а да нас ништа не растресе, ни кућне бриге, ни мува која лети, ни какав сврбеж. Али увек има мува и увек нешто човека сврби.

Осећај да си на правој страни, задовољство што имаш право, радост што можеш сама себе поштивати, драги господине, то су моћни покретачи који нам помажу да корачамо усправно или да идемо напред. Ако људе тога лишите, претворићете их у бесне псе. Колико је злочина почињено само зато што починитељи нису могли подностити што греше.

Дао бих десет разговора са Ајнштајном за први састанак с неком згодном статисткињом.

Чин љубави је у неку руку признање. У њему се, без скривања, оглашава себичност, исказује се таштина или се пак открива истинска племенитост.

Кад на становит начин остављате дојам успјешна човека, то може разјарити и магарца.

Помисао која је човеку најприроднија, која му се јавља наивно, као из дубине његове природе, јест помисао о сопственој недужности.

Посебно не верујте пријатељима кад траже да будете према њима искрени. Они се само надају да ћете их подржати у добром мишљењу што га имају о себи пружајући им додатну сигурност што ће је црпсти из вашега обећања да ћете бити искрени. Ако се дакле нађете у таквом положају, не оклевајте: обећајте да ћете говорити истину и лажите како најбоље умете. Одговорићете њиховој дубокој жељи и двоструко ћете им доказати своју наклоност.

Присила што сам је себи наметао како бих прикрио порочан део свога живота, придавала ми је, на пример, неко хладно држање у којем су људи видели израз врлине, моја ми је равнодушност прибављала наклоност, а моја је себичност досизала врхунац у мојим племенитим делима.

Понекад ћете јасније продријети у човека који лаже неголи у онога који каже истину. Истина, као и светлост, заслепљује. Лаж је напротив, попут лепог сумрака у којем се истиче сваки предмет.

Човек је увек слободан на нечији туђи рачун.
У свету без илузија човек је странац.
Човек жели да живи, али узалудно је надати се да ће његова жеља заповедати свим његовим акцијама.
У свету без илузија човек је странац,
Величина човека је у његовој одлуци да буде јачи од своје судбине.
Човек увек преувеличава оно што не познаје.
Мудрац, оно што хоће тражи у себи. Прост човек то тражи у другима.
Са 30 човек би требало да себе зна као сопствени длан, да зна тачан број својих мана и врлина, да зна колико далеко може да иде, да предвиди своје неуспехе — да буде оно што јесте. И изнад свега — да прихвати ове ствари.