Времеплов

Времеплов (1895) је научнофантастична новела Херберта Џорџа Велса. Велс се сматра заслужним за популаризацију концепта путовања кроз време коришћењем возила или уређаја које омогућава свом кориснику да путује у прошлост или будућност по избору. Ово дело је рани пример поджанра „умируће Земље”.

Цитати

• Постоје заиста четири димензије, три које ми називамо трима равнима простора и четврта — време. Међутим, јавља се тенденција ка повлачењу неосноване паралеле између претходне три димензије и ове потоње, пошто се дешава да се наша свест повремено креће у једном правцу дуж ове потоње, од почетка па све до краја нашега живота. ...Заправо се на ово мисли под четвртом димензијом, мада неки људи који говоре о четвртој димензији нису свесни да управо на то мисле. То је само други начин посматрања времена.
  • 1. поглавље

• Нема разлике између времена и било које од три димензије простора, осим што се наша свест креће њиме.
  • 1. поглавље

• Простор, како наши математичари то зову, има три димензије, које би се могле назвати дужина, ширина и дебљина, и увек се дефинише у односу на ове три равни, које стоје под правим углом у односу једна према другој. Али неки филозофи су се запитали зашто баш три димензије — зашто не још један смер да употпуни праве углове? — и чак су покушали да изграде четвородимензионалну геометрију.
  • 1. поглавље

• Професор Симон Њуком објашњавао је ово у Њујоршком математичком удружењу пре само неких месец дана. Знате како се на дводимензионалној површини може представити тродимензионална фигура — па по том принципу они верују да је по моделу три димензије могуће представити и четврту, само ако би овладали њеном перспективом. Схватате?
  • 1. поглавље

• Не устручавам се да вам кажем да проучавам геометрију ове четири димензије већ неко време. Неки од мојих резултата веома су необични. На пример, овде имам портрет човека када је имао осам година, затим петнаест, па седамнаест, потом двадесет и три и тако даље. Сви су они очигледно само делови целине, односно тродимензионални прикази његовог четвородимензионалног бића, што је фиксна и непроменљива чињеница.
  • 1. поглавље

• Јесте ли сигурни да се можемо неометано кретати кроз простор? Десно и лево можемо, напред и назад можемо такође довољно слободно, и људи су то одувек и чинили. Признајем да се слободно крећемо кроз две димензије. Али шта је са горе и доле? Гравитација нас ту ограничава.
  • 1. поглавље

• Ми увек иступамо из садашњег тренутка. Наша духовна бића, која нису материјална и немају димензије, крећу се временском димензијом уједначеном брзином, од колевке до гроба. Исто као што бисмо путовали надоле ако бисмо започели нашу егзистенцију педесет миља изнад Земљине површине.
  • 1. поглавље

• Ако се неког догађаја присећам веома живописно, ја се враћам у тренутак његовог дешавања; постанем одсутан, како се то каже. Скочим уназад, на тренутак. Наравно, не постоје средства да се у времену и задржим на неко одређено време, као што ни дивљаку или животињи не би пошло за руком да се задржи изнад земље. Али цивилизован човек је овде у предности у односу на дивљака. Он пркоси гравитацији својим балоном, па зашто онда не би постојала нада да ће једном моћи да заустави или убрза своје кретање временском димензијом, па чак и да се окрене и путује у супротном смеру?
  • 1. поглавље

• Још одавно сам имао бледу представу о машини... која ће једнако путовати у свим смеровима и простора и времена, сходно жељама возача.
  • 1. поглавље

• Стварчица коју је Путник кроз време држао у руци била је некаква светлуцајућа метална направа, једва већа од омањег сата, и веома пажљиво израђена. Унутар ње налазила се слоновача и нека провидна кристална супстанца. ...Ова мала направа... тек је модел. Мој је план да направим машину која ће путовати кроз време. Можете приметити да она изгледа необично искривљена, као и да се јавља необично светлуцање око ове шипке, као да је на неки начин нестварна.
  • 1. поглавље

• Сада желим да сви јасно разумете да се повлачењем ове ручке машина шаље клизећи у будућност, а да ова друга преокреће тај потез. Седало представља седиште путника кроз време. Сада ћу да повучем ручицу а машина ће да оде. Нестаће, прећи ће у будуће време и отићи у неповрат. Добро погледајте направу. Погледајте и сто и уверите се да нема никакве обмане. Не желим да протраћим овај модел, а да ме после називате шарлатаном.
  • 1. поглавље

• Снага је производ потребе; сигурност обезбеђује слабост.
  • 4. поглавље

• Нас стално притиска камен бола и нужде, а, како се мени чинило, овде је тај мрски камен коначно био разбијен.
  • 4. поглавље

• Моје објашњење било је веома просто — и довољно уверљиво — као што је случај са већином погрешних теорија!
  • 4. поглавље

• Био сам сувише узрујан да бих само посматрао; Европљанин у мени није ми то дозвољавао. Могао бих радити на проблему годинама, али стајати тако пасивно и чекати, макар и само двадесет и четири часа, било је већ нешто сасвим друго.
  • 5. поглавље

• Поглед на ове звезде одједном је срезао моје муке и све тешкоће овоземаљског живота. Размишљао сам о непремерним даљинама ових звезда и о њиховом полаганом и неизбежном кретању из непознате прошлости у непознату будућност.
  • 7. поглавље

• За час сам схватио шта се било догодило. Заспао сам, а ватра ми се угасила, и горчина смрти обузела ми је душу.
  • 9. поглавље

• Растуживала ме је помисао на то колико је кратак био сан о људском интелекту. А он је починио самоубиство. Упорно је стремио комфору и лагодностима, избалансираном друштву којем су сигурност и истрајност били слогани, који је испунио своја надања — да би на крају дошло до овога. У једном тренутку, живот и имовина мора да су имали потпуну сигурност. Богаташ је постао уверен у своје богатство и удобност, радник уверен у свој живот и посао. Нема сумње да у том савршеном свету није постојао проблем незапослености, да ниједно друштвено питање није остало нерешено. И да је уследило велико затишје.
  А оно што нисмо успели да приметимо је чињеница да, по закону природе, интелектуална прилагодљивост представља накнаду за промену, опасност и невољу. Животиња која је у потпуној хармонији са природом савршени је механизам. Природа се никада не позива на интелигенцију, све док навика и инстинкт не постану бескорисни. Нема интелигенције тамо где нема промене или потребе за променом. Памећу су обдарене само оне животиње које су принуђене да се суочавају са великом разноликошћу потреба и опасности.
  • 10. поглавље

• Његове су мисли о напретку човечанства, могу да тврдим — будући да смо расправљали о том питању много пре него што је израдио времеплов — биле веома мрачне и у нараслој цивилизацији видео је тек глупо нагомилавање, које се на крају неизбежно мора срушити на свога творца и уништити га. Ако је то одиста тако, преостаје нам само да живимо као да то није истина. Али за мене, будућност је још увек тамна и нејасна — она је непознато пространство, осветљено тек на неколико случајних места сећањем на његову причу. А поред себе имам, за утеху, два необична бела цвета — сада већ увела, истањена и крхка — као сведоке да чак и када ум и снага нестану, захвалност и нежност још увек живе у срцу човека.
  • Епилог