Друга посланица Коринћанима

Друга Коринћанима је једна од књига Новог завета. По реду трећа посланица у Новом завету и налази се после Прве посланице Коринћанима.

Цитати

„Благословен Бог и отац Господа нашега Исуса Христа, отац милости и Бог сваке утјехе, Који нас утјешава у свакој невољи нашој, да бисмо могли утјешити оне који су у свакој невољи утјехом којом нас саме Бог утјешава. Јер како се страдања Христова умножавају на нама тако се и утјеха наша умножава кроз Христа. Ако ли смо пак у невољи, за вашу је утјеху и спасеније, које постаје у трпљењу тијех истијех страдања која и ми подносимо. И надање наше тврдо је за вас. Ако ли се утјешавамо, за вашу је утјеху и спасеније, знајући да као што сте заједничари у нашему страдању тако и у утјеси. (1:3-7)”

„Али хвала Богу који свагда нама даје побједу у Христу Исусу, и кроз нас јавља мирис познања својега на сваком мјесту. Јер смо ми Христов мирис Богу и међу онима који се спасавају и који гину: Једнима дакле мирис смртни за смрт, а другима мирис животни за живот. И за ово ко је вриједан? Јер ми нијесмо као многи који нечисто проповиједају ријеч Божију, него из чистоте, и као из Бога, пред Богом, у Христу говоримо. (2:14-18)”

„Почињемо ли се опет сами хвалити вама? Или требамо као неки препоручнијех посланица на вас или од вас? Јер сте ви наша посланица написана у срцима нашима, коју познају и читају сви људи; Који сте се показали да сте посланица Христова, коју смо ми служећи написали не мастилом него Духом Бога живога, не на каменијем даскама него на месанијем даскама срца. (3:1-3)”

„Ако ли је пак покривено јеванђелије наше, у онима је покривено који гину, У којима Бог свијета овога ослијепи разуме невјерника, да им не засвијетли видјело јеванђелија славе Христове, који је обличје Бога, који се не види. (4:3-4)”

„Не говорим по заповијести, него кад се други старају, и вашу љубав кушам је ли истинита. Јер знате благодат Господа нашега Исуса Христа да, богат будући, вас ради осиромаши, да се ви његовијем сиромаштвом обогатите. (8:8-9)”

„Ево сам готов трећи пут да вам дођем, и не досађујем вам; јер не тражим што је ваше него вас. Јер дјеца нијесу дужна родитељима имања тећи него родитељи дјеци. А ја драговољно потрошићу и бићу потрошен за душе ваше, ако и љубим ја вас одвише, а ви мене мање љубите. Али нека буде, ја не досадих вама, него лукав будући добих вас пријеваром. Еда ли вас што закидох преко кога од онијех које слах к вама? (12:14-17)”