Жан Калвин

Жан Калвин (10. јул 1509 — 27. мај 1564) био је француски реформатор и теолог.

Цитати

„Сви благослови које уживамо су божански депозити које смо примили под условом да их поделимо другима.”

„Нека ово буде наше правило за добру вољу и услужност, да кад год смо у могућности да помогнемо другима треба да се понашамо као управитељи који једног дана морају да дају рачун за себе.”

„Немојмо престати да чинимо све што је могуће, да бисмо могли непрестано напредовати путем Господњим; и не очајавајмо због малености наших остварења. Иако смо у недостатку, наш труд није изгубљен ако овај дан надмаши претходни.”

„Једини услов за духовни напредак је да останемо искрени и понизни. Држимо свој циљ у виду, идемо напред ка нашем циљу. Не упуштајмо се у гордост, нити се препустимо својим грешним страстима.”

„Пороке којих смо пуни брижљиво кријемо од других и ласкамо себи да су мали и тривијални; понекад их чак прихватамо као врлине.”

„Мржња прераста у безобразлук када желимо да надмашимо остатак човечанства и замислимо да не припадамо заједничком суду.”

„Никада не треба да вређамо друге због њихових грешака, јер је наша дужност да покажемо милосрђе и поштовање према свима.”

„Наше срце никада није озбиљно склоно да пожели и да посредује у будућем животу осим ако претходно није темељно научило да напусти таштину садашњег света.”

„Овај живот, иако је пун безбројних беда, заслужује да се уброји у божанске благослове које не треба презрети.”

„Чак и ако је ова земља само предворје, несумњиво би требало да толико искористимо њен благослов да нам се помогне, а не да буде одложено на нашем путовању.”

„Они који много обраћају пажњу на тело углавном занемарују душу.”

„Морамо се одупрети лутајућим мислима у молитви. Подизање руку нас подсећа да треба да подигнемо свој ум ка Богу, остављајући по страни све небитне мисли.”

„Људски послови једва да су икада били тако срећно конституисани да је бољи ток задовољио већи број. Отуда су приватни пороци мноштва генерално резултирали јавном грешком.”

„Наше осећање незнања, сујете, оскудице, слабости, укратко, изопачености и покварености, подсећа нас... да у Господу, и нико осим Њега, обитава права светлост мудрости, чврсте врлине, бујне доброте. Сходно томе, наше властите зле ствари подстичу нас да размотримо добре ствари Божије; и, заиста, не можемо озбиљно да тежимо ка Њему док не почнемо да будемо незадовољни самим собом.”