Иво Андрић
југословенски и српски књижевник и дипломата
Иво Андрић |
---|
Рођење |
9. октобар 1892. Долац, Травник |
Смрт |
13. март 1975. Београд |
Иво Андрић југословенски књижевник и дипломата. Добитник нобелове награде за књижевност 1961. године због свог целокупног дотадашњег рада о„ историји једног народа“, првенствено за роман На Дрини ћуприја (1945).
Цитати
уреди„ | Све су Дрине овог света криве; никада се оне неће моћи потпуно исправити, али и никад не смемо престати да их исправљамо. | ” |
„ | Збуњен и поражен гледам како се сва лепота света, по некој чудној и свирепој алхемији љубави, претвара у жалост за тобом... | ” |
„ | Љубавницима је време увек кратко и ниједна стаза није довољно дугачка. | ” |
„ | Кад би људи знали колико мало памети управља светом, умрли би од страха. | ” |
„ | Када нисам очајан, ја не ваљам ништа. | ” |
„ | Такав је живот да човек често мора да се стиди онога што је најлепше у њему и да управо то скрива од света, па и од оних који су му најближи. | ” |
„ | Човек, да не би стао и клонуо, вара сам себе, затрпава недовршене задатке новима, које такође неће довршити, и у новим потхватима и новим напорима тражи нове снаге и више храбрости. Тако човек поткрада сам себе и с временом постаје све већи и безнаднији дужник према себи и свему око себе. | ” |
„ | Дође време када паметни заћуте, будале проговоре, а фукара се обогати. | ” |
„ | Природа је сирова, људи немогућни. | ” |
„ | Сви смо ми мртви, само се редом сахрањујемо. | ” |
„ | Тада је осетио како човек може да се ломи и подваја у себи, како може да пада и да се диже у својим очима, укратко: како пролази могу да буду заноси, како су неодређени и изукрштани док трају, како се скупо плаћају и горко окајавају кад прођу. | ” |
„ | Није страшно што се стари, слаби и умире, него што за нама долазе и надиру нови, млађи и друкчији. У ствари у томе и јесте смрт. | ” |
„ | Нико нас не вуче ка гробу, него нас с леђа гурају. | ” |
„ | Мирна времена и сређене прилике чине просечне људе још просечнијима, а бурна времена и велике промене стварају од њих компликоване природе. | ” |
„ | Злоба и доброта једнога народа су продукт прилика у којима он живи и развија се. | ” |
„ | Јер марљивост, та врлина која се тако често јавља онде где не треба, или кад више није потребна, одувек је била утеха недаровитих писаца и несрећа уметности. | ” |
„ | Не спава и није срећан ни миран сваки онај ко се дању ведро смеје и слободно креће међу људима. | ” |
„ | Успех је оно што човеку врат ломи. | ” |
„ | Шта вреди имати много и бити нешто, кад човек не може да се ослободи страха од сиротиње, ни нискости у мислима, ни грубости у речима, ни несигурности у поступцима, кад горка и неумитна а невидљива беда прати човека у стопу, а тај лепши, бољи и мирнији живот измиче се као варљиво привиђење. | ” |
„ | Гробља су доказ живота а не пустоши. | ” |
„ | Сваки растанак изазива у нама двоструку илузију. Човек са којим се праштамо, и то овако, мање-више заувек, чини нам се много вреднији и достојнији наше пажње, а ми сами осећамо се много способнији за издашно и несебично пријатељство него што у ствари јесмо. | ” |
„ | Доброта је у овом свету голо сироче. | ” |
„ | Овде је била у питању једна од оних животних сила које круже у нама и око нас, које нас дижу, гоне напред, заустављају или обарају. Та сила, коју ми скраћеним изразом називамо: љубав, натерала је... | ” |
„ | Ништа не може тако да нас превари као наше рођено осећање смирености и пријатног задовољства са током ствари. | ” |
„ | Ток догађаја у животу не зависи од нас, никако или врло мало, али начин на који ћемо догађаје поднети зависи у доброј мери од нас самих, дакле на то треба трошити снагу и обраћати пажњу. | ” |
„ | Није највећа будала онај који не умије да чита, него онај који мисли да је све оно што прочита истина. | ” |
„ | Живот је стање активности које стално тежи ка смрти и примиче јој се лагано и поступно; а смрт је решење те дуге болести која се назива живот. | ” |
„ | Важно је колико човек има од живота и шта у животу начини од себе, од своје средине и свога потомства. | ” |
„ | Није најгоре што се пати ни што се умире, него што се стари, јер старење то је патња без лека и наде, то је смрт која траје. | ” |
„ | Једног дана све ће бити добро, у том је наша нада. | ” |
„ | Шејтан попут крви кружи кроз људско тело. | ” |
„ | Кметово је да ради а агино да га пази, јер и травка треба и росу и косу. | ” |
„ | Врлине једног човека ми примамо и ценимо потпуно само ако нам се указују у облику који одговара нашим схватањима и склоностима. | ” |
„ | Несрећа је живети без Бога и изневерити се вери отаца. | ” |
„ | На крају, на правом и коначном крају, све је ипак добро и све се решава хармонично. | ” |
„ | Младост се не задржава код сећања нити остаје дуго при истим мислима. | ” |
„ | У деци се обнавља и чисти река човечанства. | ” |
„ | Бог је један. Он зна меру. | ” |
„ | Божја воља се врши у сваком тренутку, свуда и у свему. | ” |
„ | Кад човека напусти сунце његовог завичаја, ко ће му посветлити на путу повратка. | ” |
„ | Ја још нисам видео да је неко кога су добро истабанали то заборавио, али сам сто пута видео да људи заборављају и најлепше савете и поуке. | ” |
„ | Толико је жива код слабог човека потреба да се вара и тако неограничена могућност да буде преварен. | ” |
„ | Победниково лице је као ружа. | ” |
„ | Кад се човек у својим мислима измири и спријатељи са једном ствари, онда пре или после почне за њу да налази потврде и у стварности. | ” |
„ | Не постоји средњи пут, онај прави, који води напред, у сталност, у мир и достојанство, него да се сви крећемо у кругу, увек истим путем, који вара, а само се смењују људи и нараштаји који путују, стално варани. | ” |
„ | Смисао и достојанство пута постоје само утолико уколико умемо да их нађемо сами у себи. | ” |
„ | Господство је као велики ветар, креће се, кида и осипа. | ” |
„ | А тај механички посао пратила је, као нека упорна мелодија, неодређена али стална мисао: да ипак негде мора да постоји и тај `прави пут` који је он целог живота узалуд тражио; да постоји и да ће га човек кад-тад наћи и отворити за све људе. | ” |
„ | Небо је над Београдом пространо и високо, променљиво а увек лепо; и за зимских ведрина са њиховом студеном раскоши; и за летњих олуја када се цело претвори у један једини тмурни облак који, гоњен лудим ветром, носи кишу помешану с прашином панонске равнице; и у пролеће кад изгледа да цвате и оно, упоредо са земљом; и у јесен кад отежа од јесењих звезда у ројевима. Увек лепо и богато, као накнада овој чудној вароши за све оно чега у њој нема и утеха због свега што не би требало да буде. Али највећи раскош тога неба над Београдом, то су сунчеви заласци. У јесен и у лето они су пространи и јарки као пустињске визије, а зими пригушени тмастим облацима и рујним маглама. А у свако доба године врло су чести дани кад се огањ тога сунца које залази у равници, међу рекама под Београдом, одбије чак горе у високој куполи неба, и ту се преломи и проспе као црвен сјај по разасутој вароши. Тада сунчано руменило обоји за тренутак и најзабаченије углове Београда и одблесне у прозорима и оних кућа које иначе слабо обасјава. | ” |
„ | Само активни људи и њихова борбеност и безобзирност покрећу живот напред, али га само пасивни људи и њихова стрпљивост и доброта одржавају и чине могућим и подношљивим. | ” |
„ | У том тренутку дошла је себи и изронила из свог гнева. У први мах није могла да се прибере ни да схвати зашто она то стоји, рашчупана и полунага, насред собе и пљује на све четири стране око себе. Али, тада је одједном огрну такав хладан дрхат да је трком полетела у постељу, покрила се преко главе зеленим перјаним јорганом, и грчевито заплакала од унутарње студени, од самоће и страха. | ” |
„ | Још преко тога онкл Ники је успео да се докопа врата и нечујно нестане иза њих. из романа „Омерпаша Латас“ |
” |
„ | Светите се животу-заборавом. | ” |
„ | Док год има мрака, има и сванућа! | ” |
„ | Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд у њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла, него ни своју сопствену корист од очигледне штете. | ” |
„ | Сви прави животи су лепи и тешки.[1] | ” |
„ | Страдање и гријех се употпуњују као калуп и његов одљевак.[2] | ” |
„ | Пристао бих да живим, ако мора тако бити, међу дивљацима,у вихору револуције или у безумном вртлогу рата. На све бих пристао, само не на малограђански живот који никад, ни у чему не показује величине ни лепоте ни праве радости, јер је у њему све отровано предрасудама и укаљано рачуницом која се увлачи до најскровитијих дубина људског живота. </ref> | ” |