Књига о Милутину

Књига о Милутину

Ласно је убити принца и једну жену

Не волим да се Босанци напразно јуначе, да убијају принчеве и жене, а после, гузицу устрану па наша сељачија данак да плаћа, па је л' тако? Ако си Србин и сељак, ниси стока, не волиш да те неко прави лудим.
Спреми ми белу торбу, - кажем жени - двоје ланене гаће, двоје чарапе, ко и досад кад сам полазио у ратове. А жао ми жене - ни са њом нисам средио. Болесна је. Деца се у њој не примају. Троје је родила, а ниједно се није одржало.

Мајка ми певца испекла, по обичају, ко да ћу на свадбу, а три дана сам косио на сирћету и на перју белог лука - ал, ајд, кад је таки обичај да Србин добро једе кад у рат и у смрт полази.

Синовче, да ти себи не наудиш што се дружиш са мном, знаш како је.

Да се ми о Турке не огрешисмо

Шта ће с нама бити до послетка? - питам Младена, а он ме, душа наша, вако загрли. Очију ми, школац, у Бечу школе учио, ал загрли Милутина. Мени мило, што да кријем, мило ми, загрли ме студент, мене, обичног сељака. И прича. Пун је вере и лепоте.
Откуд ја то могу да знам? Ваљда за то има људи разборитијих од мене, људи на положајима, ваљда се зна ко је за шта надлежан. Са мном разговарај о орању и о сетви, и о рогатој стоци.
Је ли, бре, Милутине, - повуче ме опет Василије за рукав и заустави, и у очи ми се загледа - да се ми о Турке не огрешисмо?

Ја га гледам, да није шенуо - како ми можемо о Турке, наше старе злотворе, да се огрешимо. А он, вако, трља браду. Ми смо, каже, против Турака грдно ратовали ал, руку на срце, ваког јада и срама од њи не видесмо - показује на једно детенце убијено, женско, заголићено, да бог опрости, на једној му ножици чарапа, дебела, од вунена сељачка плетива, пуна крви, а рој мува зукти око њега. Дете базди, божију ти мајку, дете убили, муве га напале, а оно заголићено и базди, еј, базди. А дете женско и заголићено. А подаље, нема ни десетак корачаја, виси жена - млада, витице јој низ груди, а груди раскопчане и види се да је осрамоћена, на једној јој се нози, да простиш, гаће задржале, да бог опрости, а ја се мислим: мора да је ова жена мајка оне девојчице, сличе једна другој ко јаје јајету. Па се мислим: да л' се у овај злочин умешаше они што говоренашим језиком, божију ти мајку?! Василије иде за мном, гурка ме и опет приупиткује: Да л' смо се ми о Турке огрешили?

Перорез

Бог и душа, волео би да смо ми Шумадинци угледни по чему смо и били, по дебелим свињама и биковима, по сувој шљиви и ракији.
Један из Загреба, Србин, распричао се: није Србима у Аустрији ништа лакше и лепше него Србима у Србији. И тамо Србе прогњају. Апсе. Насрћу на куће и имовину. Лупају излоге, растурају радње занатлијама и трговцима, Србима.

Зашто, бре? - питам ја пред свима.

Како, зашто? Па због принца Фердинанда.

Добро је л' то Швабе тако поступају са српским живљем? - питам.

Ама, каке Швабе, радићевци и франковци.

У Босни, чујем, још црње, Србе расељавају, у логоре трпају, имовину и куће отимају...

Чекам да нас са те стране де су наши манастири браћа дочекају врелим оловом. И требало би. Ко нас је звао да и ослобађамо? Да је њима до ослобођења, ослободили би се они и сами.
Шта нам је ово требало, Милутине - гледам онај јад и пропаст нашу.

Нисам дозволио да ми Рака Троцки соли памет

...ово је потурица, некад је био Србин па се потурчио и сад, ево, на Србина кидише.
Добро, бре, Босанац, - питам га - јеси ли ти досад знао да си Босанац и да си ми брат, или си то дознао тек овде, на Стрмову? Од кога сам се ја досад бранио и од кога ја морам да бежим са своје земље - не дозвољавам да ме прави будалом. Знам ја ко је мени брат. Томе не треба да ме уче ни краљ ни влада. Па је л' тако? Како то да је мени Босанац брат, је л' ја нисам брат Босанцу!

Шта је и како је иза планине...

Мене сецну, да беше ко други место њега, би ми се длан откачио, ал знам Младена, душу нашу, није он тео Милутина да увреди. Само, поштено да ти кажем, криво ми.
Приметио сам ја да нас сељаке наши школовани људи млого потцењују. И то ови наши, сељачки синови, они што су јуче опанке изули.
А Младен мени опет: Не видиш, Милутине, преко планине. Оће рећи: не видиш ти даље од кошаре, тора и обора, не видиш даље од прага и огњишта. А не помишља да је то мање опасно него кад се забленеш преко планине и гледаш небеса, а не видиш свога прага и шљемена и не видиш да ти оџак не дими и да су ти се у ватришту змије залегле.

Е па, у реду, - кажем ја Младену - ако ја не видим, нека виде они који треба и који мора да виде; прећи ће се и преко планине па ће се видети ко је докле мого да види.

...........

Није народ ко и трава

Боже, шта ли је са овим нашим школованим људима, мислим се и слушам га. Њему душа у носу. Гладан, болестан, једва ноге вуче. Снег увитлио, ноге му промрзле, руке му се скочањиле, глава му се смањила - ал он, о великој држави снива.
Не ничу људи ко печурке. Лажу они који кажу да је народ ко и трава - косиш га, а он се подмлађује.

Не сме се апсити домаћин

Боже, мислим се, свака ли уштва пандурска мисли да може везати човека и домаћина; они, богати, заборавили да су наши стари владаре убијали и протеривали, а пандуре везивали, у свињце затварали, сплачинама ранили и појили, па најпослије церићем у потиљак.
Уђем у начелство, како доликује - на мени све ново, ко да ћу на причес. Гуњ од сукна. Опанци нови, шес реди каиша. Прави Шумадинац.
А што се моје капе тиче, није баш за скидање подесна - покажем му ја шајкачу. Ова капа је војничка, кажем, под њом сам ја све ратове ратовао ко и моји стари. Нама је, госн начелниче, вака капа на глави да је не би морали скидати и кад треба и кад не треба.

Поред ватре, увече, без ведла

Е, имала би ја да лелечем и наричем за већим јадом, ал ћутим. А то што је Милутин умро, и време му је. Руку на срце, није ни имао зашто да живи.
Лука опет о освети, а мене, поштено да ти кажем, жив срам поједе, немам чим да послужим људе, на ваки дан, да попију Милутину за душу.
... све ја тако, волим ја што је он дошо и што Милутина има ко да жали, вако, насамо, кад дође и седне поред ватре, увече, без ведла.