Марко Видојковић

Марко Видојковић (1. октобар 1975) је српски писац, телевизијски водитељ и колумниста.

Марко Видојковић (2021)

Цитати

„Срби су толико потентни да им жене нису довољне. Мачо Срби поваљују све живо, жене, козе, овце и кућне апарате, а кад се нађу у затвору или војсци, поваљују и друге, мало мање мачо Србе. Значи, није срамота кад мачо Србин, ћелави фашиста или поп у затвору силује другог мушкарца, чак се после о томе испредају и бајке, али је срамота кад се педери у розе панталонама мувају центром града. Али, овде је обичај да се кумовима одсецају главе и комшијама поваљују ћерке, може и мало лицемерја све то да зачини.”

„Нас исте канџе гребу и данас, али је непријатељ мање јасан и видљив. Србију у претходне четири године видим као кокошку откинуте главе која се крварећи тетура по дворишту и питање је трена када ће се стропоштати. Данашња власт је само последица тетурања кокошке. Коштуница и његова екипа само су супа скувана од ње. Искрено се надам да ћемо ту супу већ једном сварити и искењати.”

„Искрено, сад ме више баш и боли уво шта ће распала Европска унија да мисли о нама. Шта год да мисли, најебали смо. Златни пут у земљу Оз почиње све више да изгледа као клизиште ка већ у дугове потонулим земљама Европске уније. Треба пажљиво пратити како се одвијају ствари на континенту и вредно радити за своју земљу и свој народ.”

„Одувек сам имао потребу да из овог суровог света одем на привремени одмор. То сам као тинејџер радио алкохолом и таблетама. Кад сам „провалио дување“, постао сам мање агресиван, отклањао блокаду у креативном раду. „Вутра“ је супер ствар да „искулираш“, и да гомилу будала и стоку око тебе, који су у већини, некако доживиш као људска бића.”

„Нигде на овој планети није лако, а посебно није лако нама, чињеница је да је живот јако тежак... Излуђује ме и народ, цео народ на просторима бивше СФРЈ, који лако пристаје на труле компромисе са својим животом и не жели да размишља мало дубље о ономе што се дешава око њих.Не можемо све да сваљујемо на банду на власти... Народ не сме, не смеју да буду толико закуцани, нарочито не закуцани у прошлост, јер док су они закуцани живот тече, пролази и долази смрт.”

„Не треба да нас плаши да ће било шта остати иза њих. Иза њих остаје само мрак и пепео. Кад њих не буде, неће остати ни њихове безвредне награде и њихове безвредне дипломе. Не треба људи да се секирају због будућности, него треба да се секирају због садашњости.”