Миломир Главчић

Миломир Главчић је српски добротвор из Канаде.

Цитати

„Немојте само да од државе тражите помоћ, запитајте се шта сте ви учинили за државу. Ни ја од канадске државе нисам добио ништа, све сам морао сам, али сам, пошто сам успео у бизнису, канадској држави до сада платио бар 20 милиона евра пореза. Зато, драги моји Срби, мање одмора и хлада, а више рада.”

„Када сам био млад био сам више гладан него сит, а када сам за рад стасао радио сам да имам за себе али и за друге. Некако одувек сам тежио да другима помогнем. Такав се кажу, човек роди. Но, мислим да се такав може и постати. То значи да се не треба понашати самољубиво, да ни данас када сте млади, а и сутра када дођете у озбиљне године, не будете међу људима а да само о себи мислите. Морате обратити пажњу на друге, на комшије, рођаке, пријатеље, суграђане, сународнике.”

„Сељак, знаш како је на селу. Радило се пуно. Био сам без родитеља, радило се дан и ноћ, код имућних газда. Кад сам се уморио, отишао сам у Београд да изучим неки занат. Ту ме је дочекао и Други светски. Вратио се назад, остао ту неко извесно време, одслужио војску, а онда сам решио да одем из земље. Прво за Грчку, одатле за Италију и игром судбине, дошао до Канаде. Ту сам одлучио да засучем рукаве, да створим нешто са ове две шаке и поштеним радом. Успео сам да створим нешто за себе, за своју фамилију, а успео сам и да помогнем мој народ, моју родбину, моје људе у Србији, то ми је била жеља и то сам постигао.”

„Човек кад је гладан, то никад не заборавља. Има једна прича из доба рата, враћао сам се из Београда пут Краљева. И сад, седне поред мене неки господин, даса, а ја тако, у ћошкићу неком седим. Умерен, не прича много. Узме ти он тад ташну, отвори је, па извади парче хлеба, једно јаје. Узе ти он то парче хлеба, прине га устима, кад ођедном, извади га из уста и запита ме "Да ли си гладан?". А ја три дана нисам јео. Упрљан, шегрт, сав прљав и размазан. Дао ми је тад парче хлеба и једно јаје, па вели "На ово, превари глад". Некако ми је та његова добра душа остала урезана у сећању. Помислио сам одмах како бих волео да сам такав, да сам ја тај човек једног дана, да ја поделим људима храну и да им помогнем. Да сам га икада поново срео, дао бих му пола онога што сам зарадио. Одатле је све потекло, а и по природи сам био такав, радан и увек жељан да помогнем.”

„Некако се осећам да сам побегао од свог народа. Волим ја мој народ, помогао сам 100 особа и данас и раније које не бих помогао да сам тамо. Значи одужио сам се нешто.”