Савка Суботић
Савка Суботић (Нови Сад, 1834 — Нови Сад, 1918) билa je српски дoбрoтвoр и jeднa oд првих фeминисткињa у Војвoдини.
Цитати
уреди- „Све што постоји у једном народу, било оно добро или рђаво, губи се и нестаје тек онда, кад се ишчупа из корена”.[1]
- „Шта је један звук? Ништа. Јер он добија значај тек кроз положај, који у мелодији заузима. Шта је један човек? Звуку раван, и он тек добија значај кроз положај, који у друштву, у ком живи, заузима”.[1]
- „Свака, ма и најмања промена, има својих узрока, а ови опет своје последице, али ми нисмо у стању ток тих ситних узрока и њихових последица надалеко пратити, и зато их тек онда опажамо, кад се слију те нам као један већи узрок и последица пред очи стану. Последња кап није узрок што се пуна чаша прелила, него само последица од оног што је претходило”.[1]
- „Од великог се велико иште, а где само постоље величину даје, то је узајмљена светлост, јер трајну светлост дају само личне заслуге”.[1]
- „Закони духовног живота нису различни код човека и жена, а што се чини нека разлика, то долази од разлике у занимању кроз столећа и од вишег школског образовања. Човек је слободан као птица у кавезу, може се слободно кретати у одређеним границама. Ту слободу пак није природа ускратила женама, него мушкарци. Они су правом јачега на кућу ограничили делокруг жене. У ужем кругу сужава се и дух, и што дуже један узрок дела, утолико му је и дејство јаче”.[1]
- „Душевни и материјални народни производи су као нека прашума. Па као што је овде од значаја клима, земљиште и време, тако је и са производима једног народа”.[1]
- „Мода је на свету једини тиранин, за којег се људи мање-више отимају да му ропски служе”.[1]
- „Таленат ради за садашњост, геније за будућност, зато таленту његови савременици, а генију тек његови потомци подижу споменик. Геније је варница, а таленат барут”.[1]
- „Себичност нам је милосрђе тако отврднула, да смо према људској беди и невољи готово равнодушни. Ал’ кад их у роману нађемо, на слици илити позорници видимо, онда нам милосрђе одмекне, можда стога, што такови јадници не једу хлеба, нити нашу помоћ требају”.[1]
- „Сваки је човек ковач своје среће, вели пословица. То стоји, ал’ само за оне који су тај занат изучили”.[1]
