Đorđe Kadijević

Đorđe Kadijević (6. januar 1933) je srpski reditelj, scenarista, istoričar umetnosti i likovni kritičar.

Citati

„Umetnost je jedini pošten posao koji ljudi rade. Ona jedina nije kompromitovana, a kompromitovana je nauka, filozofija, ekonomija, sve je kompromitovano u kompromitantnom svetu u kome živimo već podosta vekova. Jedino što je časno i što ne mogu prebaciti sebi je što sam pokušao da se bavim umetnošću. Jer umetnost nikog nije koštala, mogao je samo umetnik da plati što se njime bavio. Njom se bavi iz ljubavi, a ljubav je jedina vrednost koja postoji. Iz ljubavi se ne može ubiti. A ja volim umetnost i samo zbog nje živim i ni zbog čega drugog. Ubeđen sam da sam bio i ostao, i evo sad sam već pri kraju, na istom putu, vođen ljubavlju prema umetnosti, na njenom pravcu. I tako ću završiti.”

„Nisam bio čovek nikakve ideologije, nikakvog političkog opredeljenja. Bio sam mladić koji je imao tu nesreću da se zatekne u ambijentu Drugog svetskog rata, i da gleda najstrašnije, najnečovečnije, najbrutalnije scene koje se mogu zamisliti, izložene smrtnoj opasnosti, preživevši pravim čudom. Izgubio sam sve, oca, stan, izgubili smo sami sebe. Bio sam u opasnosti da postanem mizantrop. Ali, znao sam da je ljudska zajednica nepredvidiva.”

„Tada je izbilo iz mene ono čega nisam bio svestan otkud mi. I danas mi je vrlo teško da vam kažem otkud u meni ta sklonost prema fantastičnom žanru, prema onostranoj, metafizičkoj, transcendentnoj strani postojećeg. Nastupio je potpuni zaokret, počeo sam da radim filmove koji se pogrešno nazivaju hororom, jer je horor komercijalni žanr sa kojim ja nemam istinskog dodira. Ovo što sam ja snimao je inkarnacija imaginacije koju posedujem. Ja ne znam otkud to meni, ali to je bilo jedino što sam zaista iskreno mogao da radim. Jedina neutralna oblast koja me je držala po strani od svega što je posmatrano sa ove ili jedne strane stavova komiteta koji su na svojim sastancima ispitivali o tome šta je crno, a šta belo u našoj umetnosti.”

— o filmu "Leptirica"

„Moja interpretacija istorijske tematike daleko je od svake didaktičnosti. Vaspitavati ljude ideološki, politički, moralno i ne znam kako, religijski, sasvim je uzaludna utopija. Mene je interesovalo kako kuca srce pojedincu u datom trenutku kada se događaju najdramatičnije stvari.”

„Kada je serija o Vuku Karadžiću proglašena za najbolju seriju u Evropi, duhovni vođa toga je bio Umberto Eko, najveći pisac dvadesetog veka, koji je rekao – ova serija nije samo serija o jednom segmentu srpske istorije, ovo je serija o jednom segmentu evropske istorije. istorije, ja sam se našao u čudu. Nisam mogao da shvatim šta se desilo. To je zenita tačka cele moje filmske avanture. Ne volim reč karijera, nemam ja nikakvu karijeru. Ja sam samo pokušavao da se bavim umetnošću. Snimajući seriju o Vuku imao sam jedno geslo pred očima – pravi film o graničnoj ljudskoj situaciji. Ja od detinjstva znam šta je granična ljudska situacija. Natera nas život na to, i pokaže se ono što je prava istina o nama.”

„Berček je za mene danas najveći živi glumac, zato što me je toliko puta iznenadio sa upadima sopstvene stvaralačke invencije kada sam se ja najmanje nadao, i ništa mu od toga nisam rekao. Na kraju sam prestao čak i da mu se obraćam uoči kadra jer sam znao da kad kažem – kamera, on će da uradi ono što ja hoću, čak i bolje nego što ja mislim. To mogu samo izuzetno daroviti ljudi. Danas smo obojica starci, i Berček i ja, a tada smo bili mladi. Pamtim tu scenu.”

„Jugoslovenska ideja je bila velika, mi smo bili mali za nju. Najlogičnije što vam zdrav razum može reći da Južni Sloveni, u okruženju koje je manje-više uvek bilo neprijateljsko, imaju samo jedan interes – istinsku integraciju i uzajamnost u naporu da se opstane i napreduje. Umesto toga imamo eskalaciju paranaočno-šizofrene nacionalističke svesti koja je partikularna, plemenska i atavistička, ostatak animoziteta koji su opredeljivali prvobitnu ljudsku zajednicu. U takvoj situaciji se dešava ono što se meni desilo, da gubim otadžbinu u kojoj sam rođen i kojoj sam se zakleo da ću umreti za nju i da ne mogu da obiđem svoj zavičaj i rodnu kuću u Šibeniku zato što je ona u tuđoj zemlji, i to neprijateljskoj. I kako se ja mogu osećati osim kao stranac, kao onaj kamijevski tip čoveka koji je transnacionalan, izgubljen i apsurdan.”