Jelena Cvetković

Jelena Cvetković je fudbalski sudija.

„Ženama je lakše da napreduju, jer je manja konkurencija među sudijama, manje ima liga u ženskom fudbalu… Ja sam postala međunarodni sudija za devet godina, a recimo moj kolega Milan sudi već 19 godina i još uvek nije dostigao taj rang. Ali, mislim da je ženama možda i teže da sude nego muškarcima. Odnos igrača prema sudiji je isti, nema veze kog su pola. U početku je malo teže, dok te ne upoznaju, dok ne stekneš autoritet. Ja mislim da sam autoritet stekla tako što sam bila u početku malo stroža, nisam dozvoljavala da se raspravljaju i komuniciraju sa mnom, znala sam i da dam karton zbog toga. Sada je već to mnogo drugačije, ne sećam se kada sam dodelila žuti karton nekom igraču zbog prigovora. Mislim da autoritet nisam stekla kartonima, nego je ipak igračima mnogo važnije kad shvate da si ti neko ko se razume i ko zna da sudi.”

„Publika je publika, ona gleda i reaguje kako reaguje i to je to… Ljudi ne shvataju da ja i moje kolege kad počne utakmica više ne čujemo publiku, nego smo skoncentrisani na ono šta se dešava na terenu. Kod mene postoji neka pozitivna trema kako će sve to da se odigra, ali onog trenutka kada dam znak za početak utakmice trema nestaje i svu pažnju posvećujem dešavanjima na terenu. Naravno, ponekad je prosto nemoguće ne čuti neki šaljiv komentar, kao kada smo na nekoj utakmici izlazili na teren ja i dvojica sudija koji su bili pomoćnici. Neko iz publike je dobacio da je od nas troje najzgodniji sudija kolega koji bio levo od mene.”

„Nekad je publika znala i da toleriše greške sudije upravo zbog tog nekog shvatanja „Ma, pusti, žensko je, nema pojma…” Sada više toga nema, kada publika misli da sudija greši svoje nezadovoljstvo će pokazati na potpuno isti način, nezavisno od toga da li je sudija muško ili žensko. Iste su gestikulacije, psovke… Ali, kao što rekoh, mi to ne slušamo.”

„U dobrom delu javnosti opstaje uverenje da žene greše, jer su žene. Muškarci, na drugoj strani, imaju pravo na greške. Inostranstvo takve podele ne priznaje.”

„Samo sudija zna kako se brani od dobacivanja sa tribina. Nema odbrambenog mehanizma, jednostavno, tokom utakmice ništa ne čujete. Znam, teško objašnjivo, ali… Istinito! Dobacivanja u stilu „idi kuvaj ručak i šta ćeš ti ovde“ ne dotiču me nimalo. Trudim se i pamtim lepe stvari…”

„Postoji život i van suđenja. Obrazovanje, usavršavanje, nadogradnja ličnosti, porodica… Tradicionalne vrednosti uče nas da uvek napredujemo. Bez zdrave porodice i stabilnog života, uzalud i dobar posao, bio i najbolji na svetu!”