Anri Barbis

Anri Barbis (franc. Henry Barby 1876—1935), bio je francuski novinar, književnik, pacifista, borac za socijalnu pravdu i ratni dopisnik pariskog Žurnala i drugih novina sa srpskog ratišta za vreme Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata.

Citati iz Balkanskog rata

Evo kako je Anri Barbis opisao stanje u Moravskoj stalnoj vojnoj bolnici u Nišu sredinom oktobra 1912.

„Bolnica u Nišu, luksuzno i savremeno opremljena na dva kilometra van grada, nalazi se pored „Ćele-kule“ svetilišta gde su sačuvane lobanje tri stotine Srba pobijenih za vreme velikog ustanka... Lagano, dugi konvoj stiže zeleznicom. Bolničari iznose ranjenike iz železničkih vagona i prenose ih na nosilima u operljacionu salu. Tužna povorka ... svih oko pet stotina ranjenika iz ovog krvavog voza su iz Prve armije“.

Naprezanja vojnog saniteta Srbije i Moravske stalne vojne bolnice u Nišu („ka kojoj su danonoćno hitali sanitetski vozovi sa fronta“) u Velikom ratu najbolje ilustruje Anri Barbi (novinar pariskog Žurnala) u leto 1913.;

...„Pred dolazak u Niš gde je štab druge armije, generala Stepanovića, moradosmo se zaustaviti da propustimo nove sanitetske vozove koji su se kretali u pozadinu. Ima više od dva sata kako čekamo a vozovi nas s ranjenicima neprestano mimoilaze. Nabrojao sam ih na desetine. A ima ih još koji čekaju. Siđemo s voza, da bi samo malo opružili noge. Pred nama čitav niz vagona od stotinu metara dužine, napunjenih ranjenicima“..

Citati iz Prvog svetskog rata

Kao svedok bombardovanja i opsade Austrougarske vojske Beograda i hrabre odbrane srpske vojske, koja se i pored više ultimatuma o predaji, nije predala, u jednom od izveštaja, Barbi je napisao:

„Prinuđen sam da žigošem strahovita varvarstva austrougarskih trupa. Da nisam svojim očima gledao njihova nedela i da nisam fotografisao njihove žrtve, ne bih verovao u zločine... Za sada su njihovi ranjenici smešteni zajedno sa Srbima po srpskim bolnicama, neguju ih isto tako kao i Srbe.”

Najporazniji utisak na Anri Barbija ostavilo je iživljavanje austrougarskih vojnika nad ženama koje je on ovako opisao:

Veliki broj žena, od prababa do unuka, bio je zatvoren u jedan hotel koji je uskoro postao pozorište najsurovijih scena. Majke, mlade žene, mlade devojke, sve do malih devojčica, od jedva deset godina! Sve su bile silovane. One koje su davale otpor, ili majke koje su molile milost za svoje ćerke i pokušavale da ih zaštite, bile su udarane pesnicama, šutirane i tučene kundacima.

Još je gore bilo između Valjeva i Drine, navodi Barbi u ovom citatu:

Stanovnici Zavlake su mi pokazali leševe osmoro mladih ljudi koji su konopcima bili vezani jedan uz drugog i koji su izbodeni bajonetima. U Beloj Crkvi, preživeli u selu, mučeni očajem koji nikakvim rečima ne može biti opisan, sahranjivali su četrnaest nevinih žrtava krvožednosti Ugara. Tih četrnaest devojčica, od kojih najstarija nije imala ni šesnaest godina, bile su zaklane i trbuh im je rasporen hladnim oružjem.

Poseban utisa, prema ovom citatu na Barbija je ostavio prizor sistematičnosti zločina:

Izgleda da je jedini objekat austrijske vojske bio - uništenje. Ona je počela svoj uništiteljski posao još od samog ulaska u Srbiju. Koliko sam puta ostao skamenjen od užasa pred rezultatom ubilačkog pijanstva, požarima ili sadizmom tih vojnika koji pripadaju jednoj velikoj zemlji ponosnoj na svoju civilizovanost. Ono što je htela Austrija, velika i moćna nacija koja se bacila na mali narod, bilo je to da uništi Srbiju, obećavajući sebi da će to činiti sistematski, ognjem i mačem, zatiranjem i paljenjem gradova i sela, ali i tamanjenjem, masakrom nad srpskim narodom. Ona nije oklevala jer je verovala da će ostvariti svoj kriminalni čin pre nego što Srbija uopšte bude imala vremena da se brani i objavi civilizovanom svetu užas austrijskog zločina.