Ajvanho

Ajvanho je poznati roman škotskog književnika Valtera Skota, napisan 1819. godine.

Glave I-V

• Međutim, neizbežno opštenje između gospodara zemljišta i ugnjetenih nižih bića koja su tu istu zemlju obrađivala dovelo je postepeno do stvaranja jednog narečja koje je predstavljalo neku mešavinu francuskog i anglo-saksonskog, a na kome su oni mogli međusobno da se sporazumevaju; odatle se zatim postupno razvijao naš današnji engleski jezik, u kome su se tako srećno izmešali govor pobedilaca i govor pobeđenih; ovaj se docnije bogato koristio primesama iz klasičnih kao i drugih jezika kojima govore narodi na jugu Evrope. (glava I)
• Bio je to jedan mesingani prsten, sličan psećoj ogrlici, zalemljen tako da ne može da se otvara, širok toliko da ne ometa disanje, ali toliko jak da bi samo turpijom mogao da se skine. (glava I)
• "Kako ti nazivaš ove groktave životinje koje jure oko nas na četiri noge?" upita Vamba.

"Svajn, ludo, svajn", odgovori svinjar, "to zna svaka luda."

"E pa, svajn, to ti je čisto saksonska reč"; odvrati budala, "ali kako ti nazivaš krmaču kad je oderu, izvade joj drob, rasplate je i obese za noge kao kakvog izdajnika?"

"Pork", odgovori svinjar.

"Vrlo mi je milo što i svaka luda zna", reče Vamba, "a čini mi se da je pork čisto normansko-francuska reč; i tako, dok živinče živi i dok ga čuva i neguje saksonski rob, ono nosi svoje saksonsko ime, ali ono postaje Normanin i naziva se pork kad se u dvornici zamka iznese na gozbu među plemiće; šta misliš ti o tome, a, prijatelju Gurte?" (glava I)

• Svila i vez krasili su im odela i odavali bogatstvo i visoki položaj. (glava II)
• "Kad se oni koji su se zakleli da oslobode sveti grob viđaju kako putuju na ovakvoj udaljenosti od kraja za koji su vezane njihove dužnosti, možete li se onda čuditi što jedan miroljubivi seljak, kao što sam ja, odbija zadatak koji su oni napustili?" (glava II)
• "Sin koji se pokazao neposlušan nije više moj sin; niti ću se ja više interesovati za sudbinu njegovu no za sudbinu i najnedostojnijega među hiljadama ljudi koji staviše na pleća znak krsta, jurnuše u razvrat i krvave zločine i nazvaše to izvršenjem božije volje." (glava III)
• Njegov bi korak i držanje bili izvanredno veličanstveni i puni ljupkosti da u njima nije preovlađivao izraz oholosti koji se lako stiče vršenjem neograničene vlasti. (glava IV)
• Zaveti su čvorovi koji nas za nebo vezuju - oni su užad koja vezuju žrtvu za rogove oltara. (glava IV)

Glave VI-X

• Svetlo-plave oči, natkriljene ljupkim veđama, dovoljno tamnim da dadu izraza čelu, izgledale su sposobne da zapale i da rastope, da zapovedaju i da preklinju. (glava IV)
• Bilo je tu veličanstvenosti, kao i izvesnih grubih pokušaja da se odaja ukusno udesi; ali, udobnosti je bilo vrlo malo, a pošto se za nju nije znalo, to se ni njen nedostatak nije primećivao. (glava VI)
• Prvo, petorica izazivača morali su da se bore sa svakim vitezom koji im na megdan izađe.

Drugo, svaki vitez koji namerava da se bori može po svojoj želji da izabere sebi protivnika između pet izazivača. Izbor protivnika vrši se dodirivanjem njegovog štita. Ako se to učini donjom stranom koplja, to je znak za takmičenje u veštini sa kopljima zvanim oružje ljubaznosti, to jest sa kopljima na čijem je vrhu bila pričvršćena okrugla pljosnata daščica tako da nije bilo nikakve druge opasnosti sem sudara konja i jahača. Ali, ako bi štit bio dodirnut oštrim krajem koplja, podrazumevalo se da će se borba voditi do kraja, to jest vitezovi su imali da se bore oštrim oružjem kao u pravoj bitci.

Treće, kad prisutni vitezovi ispune svoj zavet na taj način što svaki od njih polomi pet kopalja, knez je imao da proglasi pobednika prvoga dana turnira, a ovaj kao nagradu dobija bojnog konja izvanredne lepote, kome po snazi nema ravna; pored ove nagrade od materijalne vrednosti, objavljeno je da će on imati naročitu čast da imenuje kraljicu ljubavi i lepote koja će sledećega dana dati nagradu.

Četvrto, bilo je objavljeno da će drugoga dana biti opšti turnir, u kome mogu da uzmu učešća svi prisutni vitezovi koji žele da se bore za nagradu. Pošto budu podeljeni u dve grupe podjednake po broju, moći će muški da se bore dok knez Jovan ne da znak da borba prestane. Izabrana kraljica ljubavi i lepote krunisaće tada viteza, za koga knez odluči da se najbolje držao ovoga drugog dana, vencem načinjenim od tanke zlatne ploče izreckane u obliku lovorovog venca. Ovoga drugog dana prestaće viteške igre, a zatim će sledovati podvizi strelaca, borbe s bikovima i druge narodne zabave više namenjene uveseljavanju prostoga sveta. Na ovaj način nastojao je knez Jovan da položi osnov svojoj popularnosti koju je stalno kvario ponekim ispadom ili neobuzdanim napadom na osećanja i predubeđenja narodna.

• Heroldi završiše svoj proglas uobičajenim usklikom "Darežljivost, darežljivost, hrabri vitezovi!" i zlatan i srebrn novac bacan je sa galerija, jer se smatralo kao stvar viteške časti pokazati se darežljiv prema ljudima koji su u to vreme bili u isti mah i njihovi sekretari i hroničari njihove slave. Na izdašnosti gledalaca zahvaljivao je uobičajenim uzvicima "Ljubav dama – Smrt junaka – Čast plemenitima – Slava hrabrima!" (glava VIII)
• I tako se doista i dogodi. Jer vitez bez nasleđa prođe pored galerije uz galeriju kneževu, u kojoj je ledi Alicija sedela puna gordosti, svesna svoje lepote; on produži svoj hod isto onako polagano kao što je do tada brzo jahao oko borišta, kao da polako i temeljno vrši svoje pravo ispitivanja mnogobrojnih lica koja su krasila sjajni krug.

Zanimljivo je bilo posmatrati za to vreme različito držanje lepotica podvrgnutih ovom ispitivanju. Neke pocrveneše, neke zauzeše stav oholosti i dostojanstva, neke su gledale pravo ispred sebe i pokušavale da se pokažu kao da potpuno ne obraćaju pažnju na ono što se oko njih zbiva, neke se povukle nazad uznemirene, što je možda bilo izveštačeno, neke su nastojale da se uzdrže i ne nasmeše, a bilo ih je dve tri koje su se smejale bez ustezanja. Bilo je i takvih koje spustiše veo preko svojih čari; ali to su bile one lepotice koje vladahu već deset godina, i moglo se pretpostaviti, pošto su potpuno imale svoj udeo u takvim taštinama, da su bile voljne da povuku svoj zahtev kako bi tek procvetale lepotice imale više izgleda da im se sreća nasmeši. (glava IX)

• "Oče Avrame!" govorio je Isak od Jorka, kad se završi prvi susret između hramovnika i viteza bez nasleđa, "kako vatreno jaše taj inoverac! Ah, na dobroga konja dovedenog čak iz varvarske zemlje on ne pazi ništa više no da je mule divljeg magareta - a na plemeniti oklop koji je koštao tolike cekine Jozefa Pereira, oružara iz Milana, pored sedamdeset procenata zarade, on toliko pazi kao da ga je našao na putu!"

"On izlaže opasnosti svoju ličnost i svoje udove, oče", reče Rebeka, "u jednoj tako strašnoj bitci; od njega se teško može očekivati da štedi konja i oklop."

"Dete", odgovori Isak nešto zagrejan, "ti ne znaš šta govoriš. - Njegov vrat i njegovi udovi su njegovi, a konj i oklop pripadaju - Sveti Jakove! šta sam ja to rekao! - Ipak, valjan je to mladić." (glava IX)

• "Prema zakonima viteškim", reče prvi, "ja, Baldvin od Ojleja, štitonoša strašnog viteza Brijana de Boa Gilbera, nudim ti, nazivajući te za sada vitezom bez nasleđa, konja i oklop koji je rečeni Brijan de Boa Gilber na današnjem ogledanju u oružju upotrebljavao, ostavljajući tvojoj plemenitosti da ih zadrži ili da odredi otkup po svojoj volji; jer je takav zakon oružja." (glava X)
• Vitez bez nasleđa obrati se tada Baldvinu, štitonoši Brijana de Boa Gilbera. "Od tvoga gospodara", reče on, "ne primam ni oružje ni otkup. Reci mu u moje ime da naša borba nije završena. - Ne, ne, dok se ne budemo borili mačevima kao i kopljima - pešice kao i na konju. Na ovu borbu na život i na smrt izazvao me je on sam, a ja izazivanje ne zaboravljam. A dotle, uveri ga da ga ja ne smatram kao što smatram njegove drugove, sa kojima sa zadovoljstvom mogu da izmenjujem ljubaznosti, već kao nekoga sa kojim sam u smrtnom neprijateljstvu." (glava X)
• Mi smo kao trava koja bolje raste što se više kosi. (glava X)

Glave XI-XV

• "On je veoma sličan nama, pa nije red da ga globimo, jer psi ne gone pse, kad ima u obilju vukova i lisica." (glava XI)
• Heroldi zatim naložiše da se gledaoci utišaju, da bi se ponovila pravila turnira. Ova su u izvesnoj meri bila sračunata na to da se umanje opasnosti dana; ta je mera opreznosti bila utoliko potrebnija što je borba imala da se vodi oštrim mačevima i šiljatim kopljima.

Borcima je stoga bilo zabranjeno da probadaju mačem, već su se morali zadovoljiti udarcima. Bilo je objavljeno da vitez može po volji da se služi buzdovanom ili bojnom sekirom, ali je bodež predstavljao zabranjeno oružje. Vitez zbačen s konja mogao je da nastavi borbu pešice sa svakim drugim na suprotnoj strani koji se nalazi u istom položaju; ali je konjanicima na konju u takvom slučaju bilo zabranjeno da napadaju pešake. Ako bi koji vitez dognao svoga protivnika do kraja borišta, tako da ovaj svojim telom ili oružjem dodirne palisadu, takav protivnik bio je dužan da prizna da je pobeđen, i njegov oklop i konj pripadali su pobediocu. Vitezu koji je na taj način savladan, nije bilo dopušteno da i dalje učestvuje u borbi. Ako neki borac bude oboren i onesposobljen da se digne na noge, njegov štitonoša ili paž mogao je da uđe u borište i da izvuče svoga gospodara iz meteža: ali u takvom slučaju vitez je smatran pobeđenim i gubio je oružje i konja. Borba je imala da prestane kad knez Jovan baci svoje žezlo; to je još jedna mera opreznosti u cilju da spreči beskorisno peolivanje krvi usled preterano dugog trajanja jedne tako strašne igre. Svaki vitez koji bi prekršio pravila turnira, ili inače narušio pravila čestitog viteštva, imao je da bude lišen oružja, i pošto mu se štit prevrne, da zajaši ogradu palisade i tako se izloži javnom podsmehu za kaznu zbog neviteškog ponašanja. Objavivši ove mere predostrožnosti, heroldi završiše opomenom svakom dobrom vitezu da ispuni svoju dužnost i da zasluži naklonost kraljice lepote i ljubavi.

Posle ovog proglašenja, heroldi se povukoše na svoja mesta. Vitezovi, ušavši u dugoj povorci na obe strane borišta, svrstaše se u dva reda, i dve grupe stadoše jedna nasuprot drugoj, a vođ svake grupe nalazio se u sredini prvoga reda pošto je svoje mesto zauzeo tek kad je brižljivo pregledao redove svoje stranke i postavio svakog na svoje mesto. (glava XII)

• Bio je to lep i u isto vreme stravičan prizor: gledati tolike hrabre borce na dobrim konjima, sa sjajnim oružjem, kako stoje spremni za tako strašan sukob, posađeni u sedlima kao saliveni, kako očekuju znak za susret sa istim žarom kao i njihovi plemeniti konji koji odavahu svoje nestrpljenje rzanjem i udaranjem kopitama o zemlju. (glava XII)
• Sve što je bilo lepo i graciozno u ratničkoj opremi, bilo je iščezlo, a ono što se sad videlo moglo je samo da izazove užas ili sažaljenje. (glava XII)
• "Borite se, hrabri vitezovi! Ljudi umiru, ali slava živi! - Borite se - bolja je smrt nego poraz! - Borite se, hrabri vitezovi! - lepe oči gledaju vaše podvige!" (glava XII)
• A poznata je stvar da čovek može sa više nekažnjivosti da se ogreši o istinsku otmenost ili moralnost, nego ako se pokaže neznalica u najsitnijim pitanjima pomodne etkicije. (glava XIV)
• "Ja sam se brinuo za moje sopstvene poslove", odgovori de Brasi mirno, "kao što si ti, Ficurze, mislio na svoje poslove." (glava XV)
• "Ali oh! - i on je samo oruđe pomoću koga ja radim; i, ma koliko da je ohol, ako mu samo padne na pamet da svoje interese odvoji od mojih, on će tu tajnu ubrzo saznati." (glava XV)

Glave XVI-XX

• Kad je grupa konjanika napuštala manastirsko dvorište, dogodi se jedan slučaj koji prilično uznemiri Saksonce. Od svih evropskih naroda oni su bili najviše naklonjeni sujevernom tumačenju raznih znakova. Sve do njihovih verovanja možemo da pratimo poreklo tih praznoverica koje još nalazimo u našim narodnim starinama. (glava XVIII)
• Gurtovo se lice zažari. - "Vamba", reče on, "ti imaš oružje, a srce ti je uvek bilo jače no pamet - mi smo samo dvojica - ali iznenadni napad odlučnih može mnogo da učini - pođi sa mnom!"

"Kuda? - I sa kakvim ciljem?" reče budala.

"Da izbavimo Sedrika."

"Pa ti si maločas odrekao njegovu službu", reče Vamba.

"To je bilo", reče Gurt, "kad je on bio moćan - hajde za mnom!" (glava XIX)

Glave XXI-XXV

• "Ja te ne poznajem, gospodine", reče ona gordo podigavši glavu i ramena, uvređena u svome dostojanstvu i lepoti, "ne poznajem te - i bezobrazna prisnost sa kojom mi govoriš jezikom trubadura ne izvinjava nasilje razbojnika." (glava XXIII)
• "Kad je uljudnost jezika", reče Rovena, "upotrebljena da se njom prikrije prostaštvo dela, ona predstavlja samo viteški opasač oko tela niskog lakrdijaša". (glava XXIII)
• Dovde, Rovena je igrala svoju ulogu u ovom prizoru iskušenja netaknutom hrabrošću, ali, to je bilo stoga što nije smatrala da je opasnost tako ozbiljna i neposredna. Njena je narav po prirodi bila onakva kakvu fiziognomičari pripisuju plavušama: blaga, nežna i ljupka; ali ona je bila prekaljena i očvrsla usled okolnosti pod kojima je vaspitana. Naviknuta da vidi kako volja svih pa čak i samoga Sedrika, koji je bio prilično samovoljan u ponašanju prema drugima, ustupa pred njenim željama, ona je bila stekla onu vrstu hrabrosti i samopouzdanja koja nastaje usled uobičajenog i trajnog poštovanja što nam ga ukazuje krug u kome se krećemo. Ona je teško mogla da zamisli mogućnost da se o njenoj volji i ne vodi računa.

Njena gordost i navike gospodarenja bile su, stoga, prividnog karaktera, i napustile su je kad je u potpunosti sagledala opasnost svoga položaja kao i položaja njenoga dragana i njenog staraoca. I kad je shvatila da je njenoj volji - čiji je najmanji izraz susretan sa poštovanjem i pažnjom - sada bila suprotstavljena volja jednog snažnog, oholog i odlučnog čoveka, koji je imao nadmoćnost nad njom, i bio rešen da se time služi, ona pred njim klonu.

Bacivši pogled oko sebe, kao da je želela da spazi pomoć koja se nigde nije mogla naći, i posle nekoliko isprekidanih uzvika, ona podiže ruke nebu i briznu u plač u izlivu nezadržive srdžbe i bola. (glava XXIII)

• "Ja ne kažem oprosti mi za nasilje kojim sam ti pretio, jer to je bilo potrebno da bi se pokazao tvoj karakter. Zlato može da se pozna samo kad se iskuša na probnom kamenu." (glava XXIV)

Glave XXVI-XXX

• "Dugo je tinjala vatra nesloge između tiranskog oca i njegovog divljačnog sina - dugo sam ja potajno pothranjivala njihovu neprirodnu mržnju - raspalila je u jednome trenutku pijane terevenke, i za svojom sopstvenom trpezom pao je moj ugnjetač od ruke svoga rođenog sina." (glava XXVII)
• "On je hrišćanin, a po našem zakonu mi ne možemo da imamo posla sa strancem i Gentilcem, sem ukoliko to iziskuje naša trgovina." (glava XXVIII)
• "Onda te samo molim", reče Rebeka, "da otsad pa ubuduće veruješ da jedan Jevrejin može da učini uslugu hrišćaninu ne želeći druge nagrade do blagoslov velikog oca koji je stvorio i Jevreje i Gentile." (glava XXVIII)
• Trenutak opasnosti pretstavlja često trenutak u kome se ispoljava naklonost i ljubav. Usled opšte uzburkanosti naših osećanja, mi tada odbacujemo opreznost i odajemo jačinu onih osećanja koja u mirnijim periodima naša obazrivost bar prikriva, ako ne može potpuno da ih uguši. (glava XXIX)
• "On uleće u metež kao da ide na gozbu. Ima u tome nešto više od gole snage, izgleda kao da je čitava duša i duh borca u svakom udarcu koji zadaje neprijatelju. Bog mu oprostio grehe prolivanja krvi! - Užasno je, iako veličanstveno, gledati kako ruka i srce jednog čoveka mogu da trijumfuju nad stotinama." (glava XXIX)
• "Pod takvim vođom, kao što si ti opisala Crnoga Viteza, nema kukavičkog straha, nema odlaganja, nema napuštanja jednog hrabrog poduhvata; jer prepreke koje ga čine teškim, čine ga isto tako i slavnim. Kunem se čašću moje kuće - jemčim - zavetujem se imenom divne gospe moga srca, izdržao bih deset godina ropstva da se samo bijem jedan jedini dan rame uz rame sa tim čestitim vitezom u borbi kao što je ova!" (glava XXIX)
• "Oh!" Izusti Rebeka, napuštajući svoj položaj kraj prozora i približavajući se postelji ranjenoga viteza, "ta nestrpljiva žudnja za borbom - ta borba protiv tvoje sadanje slabosti i gunđanje protiv nje, samo će otežati vraćanje tvoga zdravlja. - Kako možeš da se nadaš da nanosiš rane drugima, pre no što si izlečen od onih koje si sam zadobio?" (glava XXIX)
• "Ljubav za bitkom je hrana od koje mi živimo - prašina okršaja je dah za naše nozdrve. Mi ne živimo - mi ne želimo ad živimo duže no što možemo da budemo pobedonosni i slavni. - Takvi su, devojko, zakoni viteštva na koje smo se zakleli i kojima žrtvujemo sve što nam je drago." (glava XXIX)
• "Šta ostaje?" reče Ajvanho, "slava, devojko, slava koja resi naš grob i obavija naše ime."

"Slava?" produži Rebeka, "oh, zar je zarđali pancir koji visi kao viteški znak nad borčevim turobnim grobom u kome on truli - zar nezgrapni natpisi koje neznalački kaluđer teško može da pročita putniku ispitivaču - zar je sve to dovoljna nagrada za žrtvovanje svakog nežnog osećanja, za život bedno proveden u tome da možete i druge da činite bednim? Ili, zar je tolika snaga u grubim pesmama jednog putujućeg barda, da ljubav domaćeg ognjišta, da nežna naklonost, mir i sreća bivaju tako divlje napuštani, da bi se postalo herojem tih balada koje skitnice minstreli pevaju pijanim seljacima uz njihovo večernje pivo?" (glava XXIX)

• "Viteštvo! - pa, devojko, ono je dadilja čiste i uzvišene ljubavi - potpora ugnjetenima, tešiteljka ojađenih, ono slama moć tiranima. - Plemstvo bi bilo samo prazno ime bez njega, a sloboda nalazi najbolju zaštitu u njegovom koplju i maču." (glava XXIX)
• "Ali ja ću iščupati ovu ludost iz moga srca, pa makar svako vlakno krvavilo dok to budem činila!" (glava XXIX)
• "Na miru umreti nećeš", ponovi glas, "čak i na samrti mislićeš na tvoja ubistva - na jauke od kojih je ovaj zamak odjekivao - na krv koja je natopila njegove podove!" (glava XXX)
• "Ne, podli oceubico!" odgovori glas, "misli na svoga oca! - Misli na njegovu smrt! - Misli na njegovu gozbenu dvoranu preplavljenu njegovom krvlju, a prolivenu rukom sinovljom." (glava XXX)

Glave XXXI-XXXV

• Većina posade davala je otpor do kraja - malo ih zatraži milost - a niko je ne dobi. Vazduh je bio ispunjen jaucima i zveketom oružja - podovi su bili klizavi od krvi očajnih nesrećnika na izdisaju. (glava XXXI)

• Vatra se brzo širila po svima delovima zamka, kad se Ulrika, koja ju je bila potpalila, pojavi na jednoj kuli, nalik na kakvu starinsku furiju, pevajući jednu ratničku pesmu kao što su nekada na bojnom polju pevali skaldi paganskih Saksonaca. Duga razbarušena seda kosa padala joj je niz leđa, u očima joj se mešalo ushićenje od zadovoljene osvete sa vatrom bezumlja; mahala je preslicom u ruci, kao da je jedna od suđaja što predu i prekraćuju nit ljudskog života. Predanje je očuvalo nekoliko divljačkih strofa varvarske himne koju je ona divljim glasom pevala usred toga prizora ognja i pokolja:

1

Oštrite čelik sjajni,

Sinovi zmaja belog!

Zapali zublju,

Hengistova kćeri!

Čelik ne sija zato da se na gozbi upotrebi,

Tvrd je, širok i oštro zašiljen;

Zublja se ne nosi u ložnicu neveste,

Ona se dimi i plavetno od sumora sija.

Oštrite čelik, gavran grakće!

Palite buktinju. Cernbok doziva!

Oštrite čelik, sinovi zmaja!

Pali buktinju, kćeri Hengistova!

2

Crni se oblak spustio na zamak tenov;

Orao krešti - jaše na grudima oblaka.

Ne krešti, sivi jahaču na crnome oblaku,

Tvoja je gozba spremna!

Devojke iz Valhale izgledaju -

Hengistov rod šalje im goste.

Rastresite vitice crne, devojke iz Valhale!

I udrite od veselja u timpane zvučne!

Mnogi oholi korak uputio se udvornice vaše,

Mnoga glava pod šlemom.

3

Tamno se veče spustilo na zamak tenov,

Crni se oblaci sakupljaju oko njega,

Brzo će oni biti crveni kao junačka krv!

Razarač šuma očešaće o njih crvenu krestu svoju,

On, što dvorce proždire,

Široko razvija svoj rasplamsali barjak,

Crven, veliki, mračan,

Nad borbom junaka:

Njegova je radost mačeva zveket i štitova lomnjava,

On voli da liže penušavu krv što iz rana lopi.

4

Svi će izginuti

Mač raseca šlem;

Jak oklop kopljem je probijen;

Vatra proždire prebivalište kneževa,

Ubojne sprave uništavaju grudobran.

Svi će izginuti!

Nestalo je Hengistovog roda

Ne zna se više za Horzino ime!

Ne gubite hrabrost pred svojom sudbinom, sinovi mača!

Nek vaše oštrice krv kao vino piju,

Pirujte na gozbi pokolja,

Pri svetlosti dvornica u plamenu!

Nek mačevi budu vam snažni dokle vaša krv je topla,

I ne štedite iz sažaljenja ili iz straha,

Jer osveta samo jedan imade čas;

I silna mržnja prolazi!

Poginuću i ja! (glava XXXI)

• Ludačka prilika Saksonke Ulrike dugo se videla na visokom mestu koje je bila izabrala. Mlatarala je rukama u divljem ushićenju, kao da vladarski upravlja ognjem koji je sama podžegla. Najzad, sa užasnim treskom sruši se čitava kula i ona nađe smrt u plamenu koji je uništio i njenog tiranina. (glava XXXI)
• Svinjar je u tren oka bio na kolenima pred nogama svoga gospodara. - "Ti više nisi feudalni rob", reče Sedrik dodirnuvši ga palicom. "Ti si punopravan slobodan čovek u gradu i van grada, u šumi kao i u polju. Poklanjam ti jedno imanje od oko trideset hektara u mojim posedima u Valbrahemu, od mene i od mojih, tebi i tvojima, sada i zauvek; i prokletstvo božje na glavu onome ko ovo porekne!" (glava XXXII)
• Opet hajduci ustadoše na noge i odadoše istu grubu poštu smrti kao što su maločas ukazali lepoti - tiho pojanje i pogruženi korak sveštenika potseti ih na njihove drugove pale u minulom okršaju. Ali takva sećanja ne traju dugo kod onih koji vode opasan i pustolovan život, i još pre no što zvuci posmrtnih pesama izumreše u vetru, hajduci opet bejahu zaposleni podelom plena. (glava XXXII)
• "On je već tvoj", reče Loksli, "i to je njegova sreća! Jer bi inače tiranin počastvovao najvišu granu ovoga hrasta, sa svima njegovim slobodnim drugarima koje bismo mogli da sakupimo, i koji bi visili oko njega gusto kao žir. - On je tvoj zarobljenik, i bezbedan je iako je ubio moga oca."

"De Brasi", reče vitez, "slobodan si - odlazi. Onaj čiji si zarobljenik, smatra za nedostojno da se sveti sitnom zlobom za ono što je prošlo. Ali, pazi se u budućnosti da ti se ne dogodi najgore. Morise de Brasi, velim ti, pazi se!" (glava XXXII)

• Zatim Loksli pristupi podeli plena, i izvrši to sa najpohvalnijom nepristrasnošću. Jedna desetina celokupne pljačke bila je izdvojena za crkvu i u pobožne svrhe; zatim je jedan deo odvojen za neku vrstu javne blagajne; jedan deo namenjen je udovicama i deci palih drugova ili da se potroši na službe božje za duše onih koji za sobom nisu ostavili porodice. Ostalo je razdeljeno među hajduke, prema njihovom rangu i zasluzi; a sud starešine, u svima spornim pitanjima koja bi iskrsla, izrican je veoma mudro i bio primljen sa najvećom poslušnošću. Crni Vitez nije nimalo bio iznenađen videvši kako se ljudi u jednom tako bezakonom stanju među sobom ophode tako ispravno i pravično; i sve ostalo što je primetio poveća njegovo mišljenje o pravičnosti i zdravom razumu njihovog vođe. (glava XXXII)
• "Doista, prijatelju", reče fratar stegnuvši svoju veliku pesnicu, "raspaliću ti jednu šamarčinu."

"Ja ne primam takve darove", reče vitez, "zadovoljavam se time da tvoj šamar primim kao zajam, ali ću ti ga vratiti sa interesom i to sa tako velikim interesom kakav je ikad tvoj zarobljenik iscedio u svome poslu." (glava XXXII)

• "Onaj koji dobro čini, a ima neograničenu moć da čini zlo, zaslužuje pohvalu ne samo za učinjeno dobro, nego i za propušteno zlo." (glava XXXIII)
• "Velim vam", reče de Brasi mrgodno, "da mi je on poklonio život. Istina, on me je udaljio od sebe, i odbio je ponuđenu mu zakletvu vazalne vernosti. Stoga mu ne dugujem ni pomoć ni poslušnost - ali ja neću dići ruku na njega." (glava XXXIV)
• "Ako mnogo govoriš, nećeš izbeći greh" (glava XXXV)
• "Ne zameri mi ako se pomalo hvališem. Ti znaš kakav sam život ja vodio, pazeći na svaku zapetu u pravilima našeg reda, boreći se sa otelovljenim i neotelovljenim đavolima kao dobar vitez i odani sveštenik, obarajući lava koji riče, koji tumara tražeći koga će da proždere, gde god sam se sa njim susreo - baš onako kako nam je sveti Bernard propisao u četrdeset petoj glavi naših pravila: Ut leo semper feriatur. Ali, svetoga mi hrama, revnost u kojoj su izgarali moje biće i moj život, da, i sami nervi i moždina mojih kostiju, ta revnost više ne postoji - samim ti se svetim hramom kunem da, sem tebe i nekolicine koji su još zadržali staru strogost reda, ja ne vidim više braće koju moja duša može da zagrli pod tim svetim imenom. Šta kažu naša pravila, i kako ih se naša braća pridržavaju? Oni ne bi smeli da nose nikakve tašte i svetske ukrase, ni perjanicu na šlemu, ni zlato na uzengijama ili uzdi; ali ko jje još tako nagizdan i tako sjajan kao siromašni vojnici hrama? Njima je statutima zabranjeno da love jednu pticu pomoću druge, da ubijaju životinje strelom ili arbaletom, da duvaju u lovački rog, ili da obodu konja da bi pojurili divljač. Ali sada, u lovu ili u sokolarstvu, i u svakoj dokonoj zabavi u šumi ili na reci, ko je tako hitar kao hramovnici u svima tim bezumnim veštinama? Zabranjeno im je dačitaju što drugo sem ono što im starešina dopusti, ili da slušaju šta se čita, sem onih svetih stvari koje se mogu recitovati glasno za vreme časova okrepljenja; ali, gle! njihove uši su okrenute besposlenim minstrelima, a njihove oči proučavaju prazne romane. Naređeno im je da iskorenjuju magiju i jeres. Ali, gle: oni su se odali proučavanju prokletih kabalističkih tajni Jevreja i magije neznabožačkih Saracena. Bila im je propisana jednostavna hrana: korenje, čorba, kaša, meso samo triput nedeljno, jer stalna masna hrana pretstavlja beščasno kvarenje tela; a, pazi, njihovi stolovi ugibaju se pod izvrsnim jelima! Njihovo je piće imalo da bude voda; međutim, da pije kao hramovnik, to je hvalisanje svakog bekrije! I sam ovaj vrt, ovako ispunjen čudnim biljem i drvećem donesenim iz istočnog podneblja, pre dolikuje haremu kakvog neverničkog emira nego bašti koju hrišćanski kaluđeri treba da posvete gajenju ovoga domaćeg variva. I, o Konrade! dobro bi bilo kad bi se popuštanje discipline čak i na tome zaustavilo! Ti dobro znaš da je nama bilo zabranjeno da primamo one pobožne žene, koje su nam se u početku pridružile kao sestre našeg reda, jer, kaže četrdeset šesta glava, stari neprijatelj je, pomoću ženskog društva, mnoge odvukao sa pravoga puta koji vodi u raj. Šta više, u poslednjoj glavi, koja pretstavlja završni kamen u čistoj i neokaljanoj nauci koju je naš blaženi osnivač propisao, zabranjeno nam je da pružimo, čak i našim sestrama i majkama, nežni poljubac. Stid me je da govorim - stid me je da mislim o pokvarenosti koje su na nas navalile kao bujica. Duše naših čistih osnivača uznemirene su čak u uživanju samoga raja. Video sam ih, Konrade, u priviđanju noćnom. Njihove svetačke oči lile su suze zbog grehova i ludosti njihove braće, i zbog strašne i stidne raskoši u kojoj žive. "Bomanoare", rekoše oni, "ti spavaš, probudi se! Kal je u zgradi hrama dubok i strašan kao onaj koji za sobom ostavlja trag kuge po zidovima zaraženih kuća iz staroga doba. Borci krsta koji bi trebalo da izbegavaju pogled žene kao oči aždaje, žive u javnom grehu, i to ne samo sa ženama svoje rase, nego i sa ćerima prokletih pagana, i još prokletijih Jevreja. Bomanoare, ti spavaš; ustaj, i osveti našu stvar! Poboj grešnike, muške i ženske! Uzmi mač Finesasov!" Priviđenja nestade, Konrade, ali kad se probudih, ja sam mogao da čujem zveket njihovih pancira, da vidim lepršanje njihovih belim ogrtača. I ja ću da radim po njihovoj reči, h o ć u da očistim zgradu hrama! I nečiste kamenove u kojima je kuga izvadiću i izbaciti iz zgrade."

"Pa ipak, razmisli, časni oče", reče Mon Fičet, "mrlja se vremenom i običajem duboko utisnula; tvoja reforma treba da bude isto toliko obazriva koliko je pravična i mudra."

"Ne, Mon Fičete", odgovori strogo starac, "ona mora da bude oštra i iznenadna - naš red se nalazi na sudbonosnoj prekretnici svoje sudbine. Uzdržljivost, samopregor i pobožnost naših prethodnika stvorili su nam moćne prijatelje - naša uobraženost, naše bogatstvo, naša raskoš, podigli su protiv nas moćne neprijatelje. Mi moramo da odbacimo ta bogatstva koja pretstavljaju iskušenje za kneževe - mi moramo da oborimo tu uobraženost, koja pretstavlja uvredu za njih - mi moramo da reformišemo slobodu ponašanja, koja pretstavlja sramotu za čitav hrišćanski svet! Ili - zapamti moje reči - red hrama biće potpuno uništen - i za njegovo mesto neće se više znati među narodima." (glava XXXV)

• Jevrejin kleče i u znak poštovanja poljubi zemlju, zatim se diže i stade pred hramovnike ruku skrštenih na grudi, glave oborene na prsa u svoj poniznosti orijentalskog ropstva. (glava XXXV)

Glave XXXVI-XL

• "Nemoj da menjaš svoju mudru i nužnu odluku", reče Malvoazen, "žene su samo igračke sa kojima se zabavljamo u našim dokonim časovima - želja za slavom je ozbiljno životno zanimanje. Neka propadnu i hiljadu takvih trošnih igračaka kao ta Jevrejka pre no što tvoj muški korak zastane u sjajnoj karijeri koja leži pred tobom!" (glava XXXVI)
• "Ne određuj cenu za moje izbavljenje, gospodine viteže - ne prodaji jedno delo plemenitosti - zaštiti potlačeno stvorenje iz milosrđa, a ne sebične koristi radi." (glava XXXIX)
• "Nikad, Rebeka!" reče hramovnik gordo. "Ako se ja odreknem svoga reda, to ću učiniti samo tebe radi. Ako ti odbiješ moju ljubav, slavoljublje će mi ostati; ja neću da budem izigran na sve strane" (glava XXXIX)

Glave XLI-XLIV

• "Dobro i mudro govoriš, hrabri Robine Hude", odgovori mu Vilfred tiho, "i znaj, sem toga, još nešto: oni koji se šale sa veličanstvom, čak i onda kad je on najraspoloženiji, igraju se sa lavljim mladunčetom, koje i na najmanje izazivanje upotrebljava i zube i šape!" (glava XLI)
• Tek u doba vladavine Edvarda Trećeg, na londonskom dvoru govorilo se mešovitim jezikom, sada nazvanim engleski, i tek tada neprijateljko razlikovanje Normana i Saksonaca izgleda da je sasvim iščezlo. (glava XLIV)