Vuk Stefanović Karadžić

Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 26. oktobar/6. novembar 1787 — Beč, 7. februar 1864) je bio srpski filolog, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika.

Vuk Stefanović Karadžić je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka.

Citati

• „Jezik je hranitelj naroda. Dokle god živi jezik, dokle ga ljubimo i počitujemo, njim govorimo i pišemo, pročišćavamo, dotle živi i narod, može se među sobom razumijevati i umno sajedinjavati, ne preliva se u drugi, ne propada.“ (Vukovi zapisi, SKZ, Beograd, 1964. strana 21)
• „Dobro je znati šta ljudi misle i govore, ali ne treba svakoga goniti koji što protivno rekne. Osobito ljude koji, po nesreći, imaju pravo…“ (iz pisma knezu Milošu, 1832.)
• „Sa svojom štulom nisam mogao misliti ni na konja ni na rat, te sam morao, hteo ne hteo, navikavati, koliko sam mogao, na sedenje kod kuće. Da nisam imao štulu, bio bih, možda, poginuo od Turaka, kao mnogi moji vršnjaci, a moja štula me je naterala da tražim mira, da mirno čitam knjige, da mirno zapisujem na hartiji ono što sam čuo i video okom. Isto toliko koliko štula, zadržavala me je na mestu i moja žena…“ (Susreti, strane 18-20)
• „Ne brini ti, moj brajko, hoće li narod propasti ili neće, nego radi ono što si ti kadar! Pa ako svaki uradi onoliko koliko je kadar, neće narod nikad propasti.“ (iz pisma Đuri Daničiću, Susreti, strana 134)
• „Pismo je otvorilo put umu ljudskome, da se približi k Bogu po mogućstvu svome.“ (iz predgovora Prvom srpskom bukvaru)
• „Ne da se, ali će se dati.“ (iz pisma Mušickom, 1818)

O srpskome imenu

„ Ko posla ovoga ne razumije, mogao bi reći da je i ime Srbi od današnje Srbije, kao npr. Slavonac od Slavonije, Hercegovac od Hercegovine, Crnogorac od Crne gore i t. d.; ali koji štogod od Slavenske istorije upravo poznaje onaj mora znati da su Srbi s tijem imenom u naše zemlje došli, i zemlja se od njih tako prozvala. Gdje je današnje Srbije južni kraj (Kosovo i Metohija) ondje je stare bila srijeda, a krajevi su joj dopirali od Dunava do Arhipelaga, i od Adrijatičkoga mora do u Maćedoniju. I ja mislim da je ovo ime Srbija postalo u novija vremena, pošto je Srpsko carstvo propalo; jer ne znam bi li se gdje moglo naći da se koji od našijeh kraljeva ili careva zvao kralj ili car od Srbije, nego Srbljem. Dobrovski i Šafarik dokazali su da su se Srbi negda zvali svi Slavenski narodi, i da je ime Srbi starije nego i Slaveni ili Sloveni. (Srbi svi i svuda) ”

O knjigama

„ U svakoj se knjizi gleda na dvije stvari: 1) na stvar o kojoj se piše; 2) na jezik kojim se piše. ”

O „pravom romanu”

„ Mi ovđe sad ne smijemo tražiti ono, što mora biti u pravom romanu: zašto će nam G. Sočinitelj reći, kao u odgovoru na prvu recenziju, da je on najviše pazio na moral, a u roman da se upuštao samo toliko, koliko mu je dopuštao blagoobrazni karakter naroda našega; nego da gledamo samo ono, što nam G. Sočinitelj u predisloviju obriče, t. j. moral, stare običaje Srpske i blagoobrazni karakter naroda našega. ”