Pamtiću sva naša putovanja, naša mudrovanja i ludovanja. Ona meni nije bila samo koleginica, bila je moja porodica – majka i starija sestra i mlađa sestra. Bila je uz mene i u najsrećnijim momentima i u padovima. (o Radi Đuričin) [1]
”
„
Bajke su veoma važne za nas. Posmatram popularnost turskih i španskih serija i shvatam da su one napravljene na principu bajki i nekako nas posle napornih dana koji mnogima protiču u priličnoj besmislici i u nedostatku suštinskog smisla vraćaju u vreme pre spavanja gde nam majka ili otac u podsvest usađuju da će sve biti dobro.[2]
”
„
Autobiografska proza je poseban žanr koji nekada ne mora da bude kao književno vredan. On može da bude de facto vredan. Neke sudbine mogu da budu veoma zanimljive ali to ne znači da su te autobiografije dobro napisane. Recimo, autobiografija Ingmara Bergmana je veliko književno delo a autobiografija Marlona Branda nije ali je zanimljivo kao priča. Sigurno da ima i dosadnih biografija ali zato svako ima svoje afinitete. Ja se trenutno bavim jednom ženom koja je imala svoje biografe i zanimljivo je kako ljudi stvaraju mit o sebi, kako lažu i skrivaju neke činjenice. To je interesantno – čitati i otkrivati lažne predstave u autobiografiji.[2]
”
„
Ima raznih vrsta pisanja, pa pisanje kao terapija. Pisanje može da doprinese zaboravu, slobodi i može da bude preduslov za sreću. Pisanjem se može skinuti i neki veliki teret. Sa druge strane, to ne znači da je pisac učinio uslugu i čitaocima. Nekada se desi, pa bude odlično...Mislim da je pisanje prvenstveno rad, posao. Jeste i umetnost ali je i posao. Od previše rada niko nije imao loše posledice.[2]
”
„
Pre svega mnogo ljudi živi tuđe živote u nedostatku svog, u nemogućnosti izbora, u nedostatku mašte, u odsustvau unutrašnjeg života. Zbog sklopa okolnosti, postoje razna ograničenja. U ovo vreme u kome nema ideologije, već postoji samo konzumentsko društvo gde se sve potrebe osim fizioloških dovode u pitanje, forsira se voajerizam na perverzan način, najviše kroz rijaliti programe, možemo da gledamo nešto što niko normalan ne bi trebalo da gleda. Gledamo ljude i u krevetu...[2]
”
„
Ljudima je ponuđeno da žive tuđe živote i oni to prihvataju zbog ispraznosti svojih. Mediji to nude jer je tako najlakše manipulisati ljudima a manipulacija je najvažnije sredstvo današnjice. Kad spavamo u tuđem krevetu mi nešto dobijamo a nešto gubimo. Ako voljno spavamo u tuđem krevetu, ako je to ljubav, postajemo bogatiji, bolji i naši snovi su lepši. Dobro je da se ne iskradamo iz tuđeg kreveta već da uskočimo u njega i da on postane naš. Ako se to, pak, ne dogodi, važno je da što manje ranjivi izađemo iz tuđeg kreveta i da pronađemo svoj koji takođe možemo da otvorimo za nekog.[2]
”
„
Kad čitamo o tuđem životu rekla bih da se tada ostvaruje citat da stvari dobijaju onakav oblik kakav im daje naša duša. U svakoj slici vidimo ono što možemo da vidimo. [2]
”
„
Apsolutna istina je nebeska kategorija a naše istine su diskutabilne.[2]
”
„
Čovek koji je u redu sa samim sobom nema potrebu da se definiše kao hrabar. On može da kaže stvari koje je radio u životu. Stvar je u tome što postoje stvari koje svi mi radimo a koje ne bi trebalo da se rade na Trgu Republike. Neke stvari bi trebalo da ostanu u četiri zida.[2]
”
„
Književnost je polje pisane reči. Mislim da hartija ne bi trebalo da trpi sve. Za sebe ne mislim da sam posebno hrabra, već da sam samo čovek koji drži do pristojnosti.[2]
”
„
Mislim da je najvažnije ne zakopati se u sopstvenom bolu i patnji i shvatiti da imamo pravo da budemo srećni. Sa druge strane, sigurno je da smo kreativniji kada smo u patnji i bolu i da mnogo više učimo iz svojih loših dana i neuspeha. No, nikako ne smemo zaboraviti da je važno biti srećan i da je neizmerno važno radovati se jer iz uspona i padova je sastavljena amplituda kreativnosti, a ne samo iz patnje.[2]
”
„
Vezana za sam za pozorište, za moj jezik, i nikada ne bih mogla da dugo budem bez mog Beograda, bez Dorćola, bez mora.[3]
”
„
Uvek sam bila svesna da se bavim veoma privilegovanim zanimanjem. Zašto? Zato što pravim likove „kopajući“ po tuđim životima koje su napisali neki fantastični pisci, ili životima likova koji su stvarno postojali. Velika nevolja moga posla jeste što morate da čekate da budete izabrani i prepoznati. Glumac mora da bude prepoznat za neku ulogu, za mnoge uloge.[3]
”
„
Sanjam uloge koje mi pripadaju – po glumačkom senzibilitetu, mojoj osobenoj ličnosti. Sanjam, ali i stvaram uslove i prilike da se neke od tih uloga dese.[3]
”
„
Ako je neko hoće da bude bogat, ako mu je to najvažnije, onda treba da se bavi biznisom. Ali, i za to treba talenat![3]
”
„
Treba da se suočimo i sa uspehom i sa neuspehom i da posmatramo te dve varalice kao da su iste. Ali uspeh je neki privid, čovek treba da bude duboko u sebi centriran da se oseća dobro sa sobom. Treba samo pogledati one „uspešne“ ljude koje viđamo u Holivudu, koji su duboko nesrećni i shvattiti koji je naš put i kako tim putem ići.[3]
”
„
Treba čitati knjige, treba hraniti svoje unutrašnje biće i na taj način ćemo biti mladji. Nemam ništa protiv brige o svom telu, licu, kosi ali mislim da je zavladao teror u svetu gde naročito žene ali i muškarci imaju zategnuta lica koja ne crpe lepotu iskustva iz godina. Ovo društvo i ovo vreme opsednuto je da da ostane mlado. To je teror mladosti. Agresivan kao nikada pre.[3]
”
„
Svako od nas ima svoje istinsko biće ali i ono što je javni deo nas i, naravno, svoje istinsko biće ne pokazuje svima, već samo najbližima. Nismo mi ono što javno pokazujemo. Nije sve instagram, nisu sve socijalne mreže i dalje ima puno ljudskosti, puno saosećanja i puno emocija. Samo je pitanje da li to neko želi da pokaže i da li to mi umemo da vidimo i želimo da vidimo.[3]
”
„
(Kakve ljude voli) - Slobodne, nezavisne, bezkompromisne, ali isto tako one koji žive jedan noramalan život, ne ugrožavajući druge, ispunjavajući neku svoju misiju. Volim ljude koji su manje zavisni od materijalnih dobara, nezavisni u potpunosti od tuđuh mišljenja. One koji slede svoje unturašnje “ ja „. Radjard Kipling u pesmi „Ako“ sažeto kazuje sve što bi čovek trebalo da bude i kako da živi svoj život. Za mene je to putokaz.[3]
”
„
(najgora osobina) – Malodušnost, nepoverenje, nevernost i sebi i drugima.[3]
”
„
Svaki građanin koji otputuje u inostranstvo istovremeno je i diplomata, na mikro planu predstavlja Srbiju. A svi umetnici koji putuju ili žive u inostranstvu menjaju sliku naše zemlje svojim delanjem.[4]
”
„
Kultura i umetnost su instrumenti i mostovi koji govore razumljivijim i lepšim jezikom i utiču na bolju sliku Srbije u svetu.[4]
”
„
Kao velika glupača, mislila sam da će moji roditelji otići u snu. I da je to daleko. Nisam mislila o bolu, o nedostajanju, o suzama, o praznini, o ljudima koji su ih voleli i koji će me stalno podsećati na njih i njihova dela. O znakovima koji dolaze od njih. Njihov odlazak je moja najveća životna tuga.[5]
”
„
Sreća je u trenucima, dolazi na mahove, treba je čuvati u depoima srca i duše.[5]
”
„
(Treba) da se bavimo kulturom sećanja, da na neki način pravimo žive spomenike i žive poklone junacima naše prošlosti. Da oživljavamo prošlost i da na taj posredan način ljudi lakše uče i lakše primaju informacije. I to baš u autentičnim prostorima. [6]
”
„
Volim da se bavim realnim likovima jer treba njegovati kulturu sjećanja na njihove hrabrosti, ideje i pregalaštvo. Igrala sam Silviju Plat, Minu Karadžić. Mejbl Grujić, Amerikanku udatu za Slavka Grujića, jednog od prvih srpskih diplomata. Jedna velika dama i bogatašica koja se vozila trećom klasom da bi skupljala pomoć za naše ljude u Prvom svjetskom ratu. Mislim da su takve žene, takve ličnosti važne za današnjicu. O tome govori predstava Dve žene i jedan rat, o dvije velike srpske dobrotvorke, Mejbl Grujić i Jeleni Lozanić. Treba da čuvamo jezik, duh, mentalitet, odnosno identitet, jer ako ih ne sačuvamo mi, neće niko. Zato se bavim stvarnim junakinjama sa naših prostora koje su bile velike heroine. Sa Radom volim da radim jer je Rada neko ko brine o očuvanju jezika i voli da igra angažovane tekstove. Život je danas težak i komplikovan da bismo se bavili prolaznim temama, zato biramo tekstove koji su izdržali probu vremena. Igram u Zlim dusima Dostojevskog, Velikoj drami, Našim sinovima, i još nekim predstavama, ali posebno volim svoje male projekte, tako da imam mnogo posla i u ovim “koronarnim” vremenima.[7]
”
„
Najviše volim uloge u kojima idem protiv sebe i otkrivam nešto što mislim da nisam. Od onih sam glumaca koji počinju da prave lik iznutra.[7]
”
„
Čovjek zaista puno nauči od likova koje igra, svaki lik vam otkrije neki novi ogroman horizont, ali, s druge strane, Andrić kaže – kada čovjek misli da su mu se za nešto otvorile oči, onda su mu se za stotinu drugih stvari zatvorile.[7]
”
„
Važan je princip bajke koje nam u detinjstvu pričaju. Zato da bismo kada odrastemo znali da ćemo savladati sve teškoće i prepreke, i da će doći princ ili će nas čarobnim štapićem dotaknuti dobra vila. Ako tog kolektivnog nesvesnog nema… čemu živeti ako nema nade, vere…[8]
