Dimitrije Ljotić
Dimitrije V. Ljotić (12. avgust 1891 — 23. april 1945) bio je srpski i jugoslovenski političar i advokat.
Citati
uredi"Nama trebaju borci a ne glasači. Jer samo borci ostaju verni do kraja"
"Naš partijski sistem je brlog u kome se prasići valjaju"
"Demokratija je starija sestra komunizma, iz iste porodice, od istog individualističkog oca. I komunizam i demokratija razbijaju zajednicu: komunizam kroz borbu klasa, a demokratija kroz građanski rat političkih stranaka. "
GOVOR SVETOG VLADIKE NIKOLAJA (VELIMIROVIĆA) NAD ODROM DIMITRIJA LjOTIĆA :
Da je odsečena samo jedna grana, stablo ne bi mnogo osetilo, ali stablo je odsečeno do korena, i nama je nanesen veliki bol. Aj. Bože! To je Tvoja volja i mi joj se moramo pokoravati.
Kada se jedan kamen baci u vodu, on pravi koncentrične krugove koji se šire. Tako i smrt Dimitrija Ljotića ide tugom njegovoj porodici, njegovoj majci Ljubici, tamo daleko u Smederevu, njegovoj supruzi Ivki, njegovom bratu Jaši, njegovim sinovima i njegovoj kćeri. Drugi krug ide krugu dobrovoljaca, njegovim saputnicima i jednomišljenicima u miru i ratu, u dobru i zlu, u radosti i žalosti. Treći krug ide sa dičnim četnicima, k onom kome je već četiri godine zemlja prostirač a nebo pokrivač. I sad dolazi i četvrti krug, koji obavija ceo svet, jer Ljotić nije bio samo naš, on je pripadao čovečanstvu, Evropi, svetu.
Dimitrije Ljotić bio je državnik, učitelj i hrišćanin. On nije bio samo državnik, on je bio hrišćanski državnik. Za poslednjih sto pedeset godina, mi smo imali velikih političara, velikih ljudi kao što su Garašanin, Jovan Ristić i Nikola Pašić, ali to su ljudi bili veliki za svoje vreme, i u granicama Srbije dok je Dimitrije Ljotić zašao u velike krugove svetske politike. To je bio političar sa krstom. Imao sam prilike da ga jednom čujem u manastiru Žiči kada je rekao: "Srpski narod neće biti srećan dok sav svet ne bude srećan". On je bio učitelj koji je učio najpre delima, pa tek onda rečima, upućivao je, i sam je bio primer. Nikad nije govorio a da delom nije pokazao. Ništa nije bilo da je govorio, a da nije delom ostvario. O, da su takvi bili svi naši učitelji! Hristos je rekao:
"Treba raditi pa učiti, a ne samo učiti".
O njemu će se govoriti kao čoveku, državniku i dubokim hrišćaninu, i to je on bio najveći. On počinje od sebe, a to koristi svetu. Ako počinješ od periferije, od drugog, a ne od sebe onda ne koristiš nikome. To je bilo njegovo geslo. Dimitrije Ljotić je bio čovek duboke vere. On je kao ministar Pravde dodavao kadionicu svešteniku u crkvi. Mnogi su se tome rugali, ali on se nije stideo. On je govorio: "Ja idem da ispitujem volju Gospodnju, pa kad je saznam, ići ću za njom, ne obazirući se ni levo ni desno." Bez Dimitrija Ljotića oseća se velika praznina, a to je praznina koja se ne može lako popuniti.
Drvo je odsečeno, ali Bog zna šta radi i mi se moramo pokoravati Njegovoj volji. Ako je drvo odsečeno, ali iz odsečenog drveta nikle su mnoge mladice, a to su mnogi i mnogi Ljotići. Ako je pao Dimitrije Ljotić, desetine hiljada srpskih junaka pod oružjem zajednički sjedinjeni, ne pojedinci, nego zajednički, su zamenici Dimitrija Ljotića. Dimitrije Ljotić je čovek koji je nadahnjivao ljude. Nosio je teški krst i u ratu i u miru, jer ni u miru mu ljudi nisu hteli dati mira. A u ratu je izvršio svoju dužnost i kao vojnik i kao građanin. Baš oni koji su bili na površini i koji su bili glava narodna nisu ga razumeli. Zato smo i propali što nismo znali ceniti takve vrednosti.
Bog ga je uzeo baš u svoje vreme. Reći će neko: uzeli su nam ga. Ali ga nisu uzeli, jer je on dao uput svojim životom i svojim trudom do sada. Kolika poniznost, kakav asketizam, isposnik Svetogorski, kakve molitve, dečije miline!
Mi blagodarimo njemu, njegova Svetost i ja, zahvaljujemo mu što smo došli iz zatočenja do Beča, i od Beča ovamo. Mi ne možemo to nikad zaboraviti najvernijem sinu Srpstva.
Kada sam govorio sa njim u Beču o sjedinjenju naših narodnih nacionalnih snaga, on je, govoreći o onome za koga sam rekao da mu je već četiri godine zemlja prostirač a nebo pokrivač, smerno odgovorio: "On neka zapoveda, ja ću slušati. On neka bude na vrhu, ja ću na dnu. Ja ću mu noge prati." I došlo je jedinstvo.
Ko je poznavao toga čoveka, morao ga je voleti. On je bio ideolog, svetski, široke duše, lav u hrabrosti a jagnje u krotkosti. Govorio je: "Ako učinimo sve narode srećnim, bićemo i mi srećni". Čedo Milić, veliki mostarski junak, rekao je: "Još sam video junaka, ali junaka kao Ljotića nigde". O njemu će se zato pisati knjige. Pisaće ne samo Srbi, nego i svi Evropljani koji su ga poznavali.
Bilo je ljudi koji su govorili da on voli da prima od nekud, da sakuplja, da gomila. Ali gde su njegove kuće? Gde mu je imanje? Gde su mu kule? Gde su mu polja? Ja toga ne vidim. Ali je bio veliki bogataš duhom, poštenjem, verom. Duhovan čovek, karakteran, pošten, odlučan i religiozan. On je bio toliko bogat dušom, da je od nje mogao dati i drugom, pozajmiti ostalima uvek spreman da dade saveta i lepu reč. Za njega politika nije bila akrobatika, nego etika. On je bio reprezentator duše i srca srpskoga, čari i istine srpske. On je bio ideolog hrišćanskog nacionalizma.
On je voleo sve vojvode. On je to meni pričao, a isto o njemu pričale su mi i vojvode, i kružile pohvalnice o njemu.
Jedan veliki vojvoda, koji je ovde među nama, rekao mi je jednom prilikom pre kratkog vremena: "Ne mogu se od njega odvojiti. Reči iz njegovih usta teku kao med. On je pravi reprezentator srpske politike." On je dao toliko od sebe, pa da je živeo još pedeset godina, on ne bi imao šta više da da. On je dao odgovora na sva pitanja. On je u svojoj ideologiji obuhvatio sve grane narodnog života.
Žalimo ga svi, žali ga svak. Žale ga i Nemci. Mnogi su mu prebacivali da se suviše naslanja na Nemce. I to baš oni koji nisu bili narodni ljudi, koji poseduju vile i bogatstva, i koji kao jazavci pripremaju sebi unapred bogatstvo za sto godina. Ali on je najviše kritikovao Nemce, i baš zato su ga oni poštovali. Kritikovali su ga samo oni koji ga nisu poznavali.
Koliko je samo voleo svoje vojnike. Pričao mi je jedan oficir iz njegove pratnje: "Kada smo otstupali iz Beograda, na putu smo zastali i delili hranu vojnicima koji su bili gladni. Kada smo podelili hranu, prišao sam Ljotiću i rekao mu da je još ostalo hrane za mene i njega. Našta mi je on rekao: "Podeli i to. Mi ćemo lakše. Sad i tako idemo da spavamo, a lakše se spava kad se ne jede." "I tako sam učinio." On je poštovao čoveka iznad svega, samo najpre i iznad svega – Boga.
On je bio veliki čovek. Ono što je posadio, uhvatilo je duboka korena. I sve što je uradio, mirisaće.
Dobrovoljci, pevajte u slavu Dimitrija Ljotića! Četnici, pletite vence slave! Srbi, spominjite se Dimitrija Ljotića!
Pala je najveća žrtva. Bože, ne traži više. Bože, dosta, molimo Te: uzeo si mnogo i kao najveću žrtvu, njega! Bože, neka bude dosta.
Ja verujem da je ova velika žrtva kapija koja će nas dovesti do slobode. Dimitrije Ljotić je kapija naše nove Otadžbine.
Zato svi, braćo, molimo se za dušu velikog čoveka i neka ga primi u carstvo svoje. Neka nam Bog usliši molitve, a njemu neka da mesto koje zaslužuje.
Bog da prosti dušu Dimitrija Ljotića! Vo vjeki vjekova. Amin.
Nije mrtav Dimitrije Ljotić. On sada pripada čitavom Srpstvu. On sada pripada nebeskoj Srbiji. A mrtvi su jači nego živi. On je sada jači, nego kada je bio živ i sputan. On sada još više radi i poseduje još više snage. On tek sada radi. Hvala mu.
