Došljaci

роман српског писца

Došljaci prvi je roman srpskog pisca realizma Milutina Uskokovića objavljen 1910. godine.

Citati

uredi

„Ja sam došljak. Ostalo je kao i pre nekoliko godina, kad sam došao u beogradsku gimnaziju i kas su nas iz unutrašnjosti odvojili u zasebne klupe: vi, došljaci, da vidimo šta vi znate!”


„Ne, ja sam srećan... Ovako kad sam s tobom nasamo, daleko od poznatog sveta, u prirodi, ja se osećam potpun i zadovoljan. Priroda je gostoprimljiva. Ona je široka i puna nezausetih mesta. Ona nas materinski prima u svoja široka nedra, ne dodirujući čirove naše osetljivosti. Dok u društvu, sve je već zauzeto, treba se uvek boriti, biti na oprezu, na mrtvoj straži; na svakom koraku čovek sreće zavist, bojazan od konkurencije, pakost, tesne misli, oštre misli i suprotne volje.”


„Ne računaj uvek na pomoć drugoga. Pomogni se sam. Ne dopusti da na tebe utiče stvari koje ne idu onako kako bi ti hteo.”


„Ova stara žena davala je je utisak gospe, činovničke žene, aristokratije našeg društva, gde se polaže sve na ceremoniju, a ne odmiče se dalje od izveštečenog ophođenja i plitke unutrašnjosti.”


„Život je drugo nešto. Oko vas se razapinju zamke. Živor vam postavlja zagonetke. Na svakom koraku vi se susrećete sa nepoznatim licima nalazite se pred nesigurnim stvarima. Kraj vas promiče bujica događaja koje treba osetiti, preduhitriti ili sustići, shvatiti i upotrebiti. Vi stupate kroz opasan horizont magle, pun krševa od slučaja, pun provalija atavizma. Treba stalno držati ruke pred sobom, da ne razbijete čelo pred kakvom iznenadnom preprekom, treba koračati oprezno kao uhoda i spavati sa otvorenim očima kao zec.”


„Mi ne osećamo dovoljno koliko smo vezani za zemlju, za ovo sto radimo, kao starinski robovi vezani za imanje na kojem su se rodili. Kako je ova naša današnja sloboda samo jedna prazna reč.”


„Nije ljubav ona slika krilatog deteta koje prečka sitnim strelicama. Ona je opasan mikrob protiv koga nema leka, neodoljiva strast, stara koliko i život, tajanstvena sila, jaka kao smrt, koja se ne obazire na dobro i na zlo, ne vodi računa o predrasudama, moralu, časti, prošlosti i budućnosti, o životu. , i opet sve to ona sadrži u sebi, celu vaseljenu čovekovih misli, nada i planova.”


„Sreća dolazi iznenadno; ona se rđavo podudara sa običnim životom; ona pritiskom zbunjuje čoveka.”